MUKOKELA žučne kese ostaje pritajena, a onda puca: U riziku šetlandski ovčar, šnaucer i koker španijel

Gubitak apetita, povraćanje, nelagodnost u stomaku ili žutica kod psa mogu ukazivati na različite probleme sa jetrom i žučnom kesom i žučnim putevima, a jedan od ozbiljnijih je mukokela žučne kese. Kod ovog poremećaja u žučnoj kesi postepeno se nakuplja veoma gusta sluz bogata mucinom, koja može da ometa protok žuči, ošteti njen zid, a u najtežim slučajevima dovede i do pucanja žučne kese.

Mukokela žučne kese, poznata i kao bilijarna mukokela, nastaje kada se u njenoj unutrašnjosti nagomilava gusta, lepljiva žuč koja može biti od svetložute do tamnozelene boje. Za razliku od normalne žuči, ovaj sadržaj postaje izrazito viskozan i teško se prazni. Kako bolest napreduje, gust sadržaj može da dospe u cistični kanal, jetrene kanale i zajednički žučni kanal. Posledica može biti delimična ili potpuna opstrukcija protoka žuči, dok širenje žučne kese dodatno ugrožava njen zid.

Preporučujemo

Uzrok mukokele žučne kese često nepoznat

Tačan uzrok prekomernog stvaranja i nakupljanja sluzi još nije potpuno razjašnjen i verovatno je reč o kombinaciji više faktora. Jednu od važnih uloga ima poremećena pokretljivost žučne kese. Kada se ona ne prazni normalno, žuč se zadržava, a iz njenog sadržaja se pojačano apsorbuju tečnost i elektroliti. Tako sadržaj postaje sve gušći i stvaraju se uslovi za nastanak bilijarnog mulja i mukokele.

Važnu ulogu ima i prekomerno nakupljanje mucina, sastojka sluzi koji sadržaju žučne kese daje izrazito viskoznu, gotovo želatinoznu ili gumastu konzistenciju. Takav sadržaj može čvrsto da prianja uz sluzokožu žučne kese. Ipak, nije sasvim jasno da li je prekomerno stvaranje mucina početni poremećaj ili posledica drugih promena koje se istovremeno razvijaju u žučnoj kesi.

Mukokela se najčešće otkriva kod pasa srednjeg i starijeg uzrasta. Može se javiti između treće i četrnaeste godine života, a nije utvrđena jasna predispozicija povezana sa polom.

Određene rase, međutim, imaju povećan rizik. Među njima su šetlandski ovčari, patuljasti šnauceri i koker španijeli. Kod šetlandskih ovčara, ali i nekih drugih pasa sa ovim poremećajem, opisana je genetska promena koja se dovodi u vezu sa nastankom mukokele. Rizik povećavaju i određene endokrine bolesti, među kojima su hiperadrenokorticizam, odnosno Kušingov sindrom, hipotireoza i dijabetes melitus. Mukokela se povezuje i sa povišenim nivoima masti ili holesterola u krvi.

Hiperlipidemija može biti primarna, ali se može javiti i uz druga oboljenja, uključujući nefrotski sindrom i pankreatitis, kao i u vezi sa ishranom bogatom mastima. Poremećena pokretljivost žučne kese i cistična hiperplazija njene sluzokože takođe se smatraju važnim faktorima rizika.

Kod predisponiranih pasa razvoj mukokele može da se ubrza nakon uvođenja terapije glukokortikoidima ili ishrane sa visokim sadržajem masti. Zbog toga je kod obolelih životinja važno utvrditi postoje li i drugi poremećaji koji mogu doprineti razvoju bolesti.

Simptomi mukokele žučne kese kod psa

Mukokela ne mora odmah da izazove očigledne simptome. Kod nekih pasa promene se otkriju tokom ultrazvučnog pregleda obavljenog iz drugog razloga, dok drugi mesecima mogu povremeno imati slabiji apetit, povraćanje ili nejasnu nelagodnost u stomaku.

Kada bolest postane klinički izražena, među češćim znacima su povraćanje, bol u stomaku, smanjen ili potpuno izgubljen apetit i žutica. Mogu se javiti i ubrzano disanje, ubrzan rad srca, pojačano mokrenje i žeđ, povišena telesna temperatura, dijareja i uvećan stomak.

Ozbiljne komplikacije nastaju kada zgusnuti sadržaj onemogući normalno oticanje žuči ili kada širenje žučne kese ugrozi njen zid. Smanjeno snabdevanje tkiva krvlju može dovesti do ishemije i nekroze, a teško oštećena žučna kesa na kraju može da pukne.

Tada se žuč izliva u trbušnu duplju i nastaje bilijarni peritonitis, ozbiljno i potencijalno životno ugrožavajuće stanje. Kod pasa sa rupturom mogu se javiti bol u stomaku, žutica, ubrzan rad srca i disanje i povišena temperatura, a dodatnu opasnost predstavljaju bakterijska infekcija i razvoj sepse.

Zadržavanje žuči može da pogoduje infekciji, a kod pojedinih pasa bakterije se mogu pronaći u žuči ili zidu žučne kese. Mukokela zato nije samo problem pregustog sadržaja, već stanje koje može zahvatiti čitav bilijarni sistem.

Ultrazvučni pregled ima ključnu ulogu u otkrivanju bolesti. Zrela mukokela često ima karakterističan izgled, a ultrazvuk omogućava procenu sadržaja žučne kese, njenog zida i žučnih puteva.

Kod zdravog psa žučna kesa bi trebalo da se kontrahuje i smanji nakon obroka. Ako se njen volumen ne smanjuje kako se očekuje i sadržaj ostaje nepokretan, to može ukazivati na poremećenu pokretljivost. Smanjenje zapremine za manje od približno četvrtine početne vrednosti može biti znak takvog poremećaja.

Laboratorijski nalazi takođe mogu pokazati promene. Kod obolelih pasa često se beleže povišene vrednosti enzima jetre i bilirubina, a mogu se javiti i promene u broju belih krvnih zrnaca i povišen holesterol. Procena stanja zato se zasniva na kombinaciji kliničkih znakova, laboratorijskih rezultata i ultrazvučnog nalaza.

Lečenje mukokele žučne kese kod psa

Lečenje zavisi od stadijuma bolesti i opšteg stanja psa. Kod životinja koje nemaju znake curenja žuči, opstrukcije žučnih puteva ili drugih ozbiljnih komplikacija u pojedinim slučajevima može se pokušati medikamentozna terapija uz redovne laboratorijske i ultrazvučne kontrole.

Takav pristup zahteva pažljivo praćenje, jer se razvijena mukokela samo retko potpuno povlači uz lekove. Pogoršanje kliničkih znakova, laboratorijskih parametara ili ultrazvučnog nalaza ukazuje na napredovanje bolesti i potrebu da se razmotri hirurško lečenje.

Uklanjanje žučne kese, odnosno holecistektomija, smatra se terapijom izbora kod većine pasa koji imaju kliničke znake povezane sa upalom žučnih puteva, opstrukcijom ili pucanjem žučne kese. Rano postavljanje dijagnoze i pravovremena operacija mogu znatno poboljšati ishod pre nego što se razviju teške komplikacije.

Ako je žučna kesa već pukla, naročito kada se razvila sepsa, operacija nosi znatno veći rizik. Bilijarni peritonitis zahteva intenzivno lečenje, uklanjanje sadržaja iz trbušne duplje i odgovarajuću antimikrobnu terapiju.

Samo otvaranje žučne kese i uklanjanje njenog sadržaja bez odstranjivanja organa ne smatra se dobrim rešenjem, jer se mukokela često ponovo stvara. Osim toga, nekroza zida ponekad nije vidljiva tokom operacije, pa ostavljanje oštećene žučne kese može dovesti do njenog naknadnog pucanja.

Kod pasa sa mukokelom važno je istovremeno otkriti i lečiti poremećaje koji su mogli doprineti njenom nastanku, posebno endokrine bolesti i hiperlipidemiju. Ishrana sa visokim sadržajem masti može biti nepovoljna kod pasa sa hiperlipidemijom i može doprineti bržem razvoju mukokele kod predisponiranih životinja.

Bilijarna mukokela zato nije samo nakupljanje guste žuči u žučnoj kesi. Reč je o poremećaju koji može ometati protok žuči, oštetiti žučne puteve i zid žučne kese i, ukoliko napreduje, dovesti do komplikacija opasnih po život. Problem je posebno ozbiljan zato što neki psi dugo imaju samo blage i nespecifične tegobe. Povraćanje, gubitak apetita, bol u stomaku ili žutica zato zahtevaju veterinarski pregled, dok kod pasa sa povećanim rizikom pravovremeno otkrivanje promena može pomoći da se bolest prepozna pre nego što dođe do opstrukcije ili pucanja žučne kese.

(Telegraf.rs/Merck Veterinary Manual)