Pas odbija hranu jer ne može da "zine": Ne otvarajte mu usta na silu, momentalno ga odvedite na test 2M

Pas koji iznenada počne da odbija hranu, teško otvara usta ili pokazuje bol pri žvakanju možda ima problem sa zubima. Uzrok može biti miozitis – retko, ali ozbiljno autoimuno oboljenje koje zahvata mišiće glave i vilice. Ako se ne prepozna i ne leči na vreme, bolest može izazvati trajna oštećenja i ozbiljno otežati uzimanje hrane i vode. Miozitis je autoimuno oboljenje koje izaziva zapaljenje mišića odgovornih za pokretanje vilice i žvakanje. Kod ove bolesti imuni sistem greškom prepoznaje određena mišićna vlakna kao strana i napada ih, a zahvaćeni su mišići u predelu slepoočnica i sa strane vilice, koji imaju važnu ulogu u žvakanju. Ovi mišići sadrže posebnu vrstu mišićnih vlakana, poznatu kao vlakna tipa 2M, koja se ne nalaze u ostalim skeletnim mišićima psa. Upravo ona postaju meta autoimune reakcije, zbog čega je bolest uglavnom ograničena na mišiće koji učestvuju u žvakanju.

Miozitis se može javiti kod pasa oba pola, najčešće u mlađem i srednjem životnom dobu. Veća sklonost primećena je kod nemačkih ovčara, zlatnih retrivera, labradora i dobermana, ali oboljenje može pogoditi pse bilo koje rase. Tačan uzrok poremećaja imunskog sistema nije poznat. Iako se razmatra uticaj različitih naslednih i spoljašnjih činilaca, nije utvrđeno šta tačno pokreće ovu reakciju.

Simptomi i posledice miozitisa kod pasa

Simptomi zavise od stadijuma bolesti: u početku pas slabije jede, izbegava tvrdu hranu i igračke ili pokazuje bol kad pokuša da otvori usta. Ponekad se javljaju povišena telesna temperatura, pojačano lučenje pljuvačke i opšta malaksalost. U akutnoj fazi zapaljeni mišići mogu biti otečeni, naročito sa obe strane glave. Otvaranje usta postaje bolno i ograničeno, a u težim slučajevima pas gotovo potpuno gubi mogućnost da razdvoji vilice. Zbog otoka mišića koji se nalaze u blizini očiju, očne jabučice ponekad mogu delovati izraženije nego inače.

Ako bolest traje duže, dolazi do atrofije, odnosno postepenog smanjenja mišićne mase. Slepoočnice postaju upale, a kosti lobanje izraženije zbog gubitka mišićnog tkiva. Oči tada mogu delovati utonulo. S vremenom oštećeno mišićno tkivo može biti zamenjeno čvrstim vezivnim tkivom, što dodatno ograničava pokrete vilice. Ako se razviju takve promene, pas može imati trajne teškoće čak i nakon što se zapaljenje stavi pod kontrolu.

Prepoznavanje bolesti nije uvek jednostavno jer slične simptome mogu izazvati oboljenja zuba, povrede vilice, bolesti usne duplje i drugi zdravstveni problemi. Zato je neophodan veterinarski pregled, tokom kojeg se procenjuju stanje mišića glave, bolnost i mogućnost otvaranja usta. Krvne analize mogu pokazati promene koje prate zapaljenje.

Najvažniji dijagnostički postupak jeste poseban test kojim se u krvi otkrivaju antitela protiv mišićnih vlakana tipa 2M. Njihovo prisustvo snažno ukazuje na ovo oboljenje, jer je reč o karakterističnoj autoimunoj reakciji. U pojedinim slučajevima potrebna je biopsija, odnosno uzimanje malog uzorka mišićnog tkiva radi mikroskopskog pregleda. Ona može pokazati stepen zapaljenja, oštećenje vlakana i prisustvo vezivnog tkiva. Kada je moguće, testiranje treba obaviti pre započinjanja terapije kortikosteroidima, jer ovi lekovi mogu smanjiti količinu antitela i uticati na rezultate. Negativan nalaz ne isključuje u potpunosti bolest, naročito kod pasa kod kojih je veliki deo mišićnog tkiva već oštećen.

Lečenje miozitisa i prognoza ozdravljenja

Lečenje miozitisa usmereno je na suzbijanje preterane aktivnosti imunskog sistema i smanjenje zapaljenja. Najčešće se koriste kortikosteroidi u dozama koje potiskuju imunsku reakciju, dok se kod pojedinih pasa primenjuju i drugi imunosupresivni lekovi. Terapija može trajati nekoliko meseci, a nekim životinjama potrebno je dugotrajno, ponekad i doživotno lečenje. Doze lekova postepeno se prilagođavaju stanju psa, uz redovne veterinarske kontrole. Važno je da vlasnici ne prekidaju terapiju na svoju ruku, čak i kada simptomi počnu da se povlače. Naglo obustavljanje ili prerano smanjivanje doze može dovesti do ponovnog aktiviranja bolesti.

Tokom oporavka često je potrebno prilagoditi ishranu. Psi koji teško žvaću mogu lakše uzimati mekanu ili kašastu hranu, a granule se mogu omekšati vodom. U težim slučajevima veterinar može preporučiti poseban način hranjenja kako bi životinja unosila dovoljno hranljivih materija i tečnosti.

Vlasnici nikada ne treba da pokušavaju da psu na silu otvaraju usta. Takvi pokušaji mogu izazvati ozbiljne povrede vilice i dodatno oštetiti već zapaljene mišiće. Pokretljivost vilice treba da se poboljšava uz odgovarajuće lečenje, a ne nasilnim istezanjem.

Prognoza je uglavnom povoljna kada se bolest otkrije rano, pre nego što nastanu trajne promene na mišićima. Kod mnogih pasa bol se postepeno smanjuje, vilica postaje pokretljivija, a uzimanje hrane ponovo se normalizuje. Ipak, bolest može ponovo da se aktivira. Prema podacima iz veterinarske literature koje navodi PetMD, u jednoj studiji približno 27 odsto obolelih pasa imalo je povratak simptoma, zbog čega je bilo potrebno nastaviti lečenje.

Kod zapuštenih slučajeva prognoza je nepovoljnija, jer atrofija i zamena mišićnog tkiva vezivnim mogu trajno ograničiti otvaranje usta. U najtežim slučajevima životinja više ne može samostalno da uzima dovoljno hrane i vode, što može ugroziti njen život. Zato odbijanje hrane, bol pri žvakanju, teškoće sa otvaranjem usta ili vidljivo propadanje mišića na glavi ne treba zanemariti. Iako takvi znaci ne moraju značiti da pas boluje od miozitisa, zahtevaju pravovremen veterinarski pregled. Rano postavljena dijagnoza i pravilno lečenje mogu sprečiti ozbiljne i trajne posledice.

(Telegraf.rs/PetMD)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ljubimci Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.