Psi koji prežive ovu bolest prenose je 6 meseci po ozdravljenju: "Plavo oko" jedna od posledica virusa

Prema podacima iz Merck Veterinary Manual infektivni hepatitis pasa (ICH), izazvan adenovirusom tipa 1 (CAV-1) je ozbiljna, zarazna i potencijalno fatalna bolest koja pogađa najčešće mlade pse. Iako je danas retka u urbanim sredinama zahvaljujući vakcinaciji, bolest i dalje predstavlja realnu opasnost, posebno u sredinama sa slabim vakcinalnim obuhvatom i kod pasa koji dolaze u kontakt sa divljim životinjama. Tok bolesti može biti tih, brzo progresivan ili čak smrtonosan u roku od nekoliko dana, što veterinare i vlasnike pasa obavezuje na veliku pažnju i brzo reagovanje.

Uzročnik bolesti CAV-1 pripada grupi neomotanih DNK virusa i u najužem je srodstvu sa adenovirusom pasa tipa 2 (CAV-2) koji izaziva zarazni traheobronhitis pasa. Iako su genetski slični, CAV-1 i CAV-2 uzrokuju različita oboljenja: prvi izaziva infektivni hepatitis pasa, dok drugi učestvuje u razvoju multifaktorske respiratorne infekcije poznate kao zarazni traheobronhitis. Upravo se CAV-2 koristi u savremenim vakcinama protiv infektivnog hepatitisa, jer pruža ukrštenu zaštitu bez neželjenih efekata koje su ranije pratile vakcine zasnovane na CAV-1.

Preporučujemo

Infektivni hepatitis i prenošenje virusa

Virus se prenosi najčešće oronazalnim putem, preko urina, izmeta ili pljuvačke inficiranih pasa, ali može preživeti u spoljašnjoj sredini nedeljama, pa su moguće infekcije i putem kontaminiranih predmeta i učešćem ektoparazita. Posebno zabrinjava podatak da psi koji prebole bolest mogu izlučivati virus urinom i do šest meseci, predstavljajući tako tihu pretnju za okolinu.

Nakon ulaska u organizam, virus se prvo razmnožava u tonzilarnim kriptama i regionalnim limfnim čvorovima, a zatim ulazi u krvotok i širi se ka jetri, bubrezima, slezini, plućima i vaskularnim endotelima. Glavni udar virusa usmeren je na ćelije jetre i krvne sudove, gde izaziva ozbiljna oštećenja, nekroze i krvne poremećaje. Iako u akutnoj fazi bolest uglavnom ne dovodi do žutice, povrede krvnih sudova izazivaju krvarenja po koži i sluzokožama, kao i ozbiljne poremećaje zgrušavanja krvi, uključujući diseminovanu intravaskularnu koagulaciju (DIC). U tim slučajevima, krvarenje može nastati čak i oko mlečnih zuba, iz nosa ili spontano, kao potkožni hematomi.

Klinička slika je vrlo varijabilna. Kod nekih pasa bolest se manifestuje kao blaga temperatura i opšta slabost, dok kod drugih dolazi do naglog razvoja visoke groznice, povraćanja, bola u abdomenu i izražene depresije. U najtežim slučajevima dolazi do iznenadne smrti bez prethodnih znakova. Groznica, koja najčešće dostiže i preko 40°C, može biti dvofazna, a kada traje duže od jednog dana, ukazuje na početak sistemske infekcije. Leukopenija je česta i u korelaciji je sa težinom kliničke slike.

Kod pasa koji prežive akutnu fazu bolesti, oporavak je spor i dugotrajan, a kod četvrtine njih se 7 do 10 dana nakon poboljšanja razvija karakteristično zamućenje rožnjače poznato kao „plavo oko“. Ovo stanje je posledica odloženih imunoloških reakcija i obično prolazi samo od sebe, mada u tom periodu pas može biti osetljiv na svetlost i pokazivati znake nelagodnosti. U nekim slučajevima mogu se javiti i hronične promene na bubrezima u vidu glomerulonefritisa, što dodatno komplikuje tok bolesti.

Infektivni hepatitis: dijagnoza, lečenje i prevencija

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike, naročito kod mladih pasa sa izraženim znakovima bolesti jetre, poremećaja zgrušavanja i zamućenja rožnjače. Laboratorijski nalazi pokazuju izražene poremećaje koagulacije, povišene jetrene enzime, prisustvo proteina u urinu i leukopeniju. Potvrda dijagnoze može se dobiti pomoću ELISA testa, seroloških analiza i PCR metode, dok se postmortalna dijagnoza oslanja na prepoznatljive promene na jetri i žučnoj kesi, uključujući prisustvo intranuklearnih inkluzionih tela u hepatocitima.

Lečenje ICH se zasniva isključivo na simptomatskoj i potpornoj terapiji. Uključuje intravenoznu nadoknadu tečnosti, korekciju elektrolita, obezbeđivanje adekvatne ishrane, transfuzije plazme ili pune krvi u slučaju teških koagulopatija, kao i upotrebu antibiotika radi sprečavanja sekundarnih bakterijskih infekcija. Kod pasa sa bolnim zamućenjem rožnjače, mogu se koristiti oftalmološki preparati koji smanjuju grčeve očnog mišića, ali primena sistemskih kortikosteroida se strogo ne preporučuje jer može pogoršati stanje.

Prevencija je ključna i jedina sigurna zaštita od ove bolesti. Današnje vakcine, koje sadrže žive atenuisane viruse CAV-2, pružaju efikasnu zaštitu od CAV-1, bez rizika od izazivanja „plavog oka“ ili izlučivanja virusa urinom. Vakcina se najčešće primenjuje u sklopu polivalentnih vakcina, zajedno sa vakcinama protiv štenećaka i parvovirusa, i deo je osnovnog programa imunizacije pasa. Novije studije pokazuju da zaštita traje najmanje tri godine, i mnoge vakcine sada imaju produženi interval revakcinacije.

Poseban izazov predstavlja dezinfekcija okoline jer je CAV-1 veoma otporan u spoljašnjoj sredini. Virus preživljava nedeljama, otporan je na kiseline, formalin i rastvarače, ali se može uništiti upotrebom pare ili rastvorima na bazi 1–3% natrijum-hipohlorita (domaće varikine).

Infektivni hepatitis pasa je bolest koju ne treba potcenjivati. Iako je danas manje prisutna u gradskim sredinama zahvaljujući vakcinaciji, povremeni slučajevi i dalje se javljaju, naročito među neregistrovanim, uvezenim i uličnim psima. Upravo zbog toga, redovno vakcinisanje i dalje ostaje najmoćnije oružje protiv ove smrtonosne infekcije.

(Telegraf.rs)