Da li su životinje sposobne da izvrše SAMOUBISTVO: Šokantne priče o životinjama koje su sebi ODUZELE ŽIVOT

Pre skoro pola veka, trener divljih životinja Ričard O’Bari gledao je kako Keti, ženka delfina iz čuvene televizijske serije „Fliper“, popularne 60-ih godina prošlog veka, izvršava samoubistvo. U jednom trenutku dresure, Keti je pogledala dresera u oči, spustila se na dno čeličnog kaveza u vodi i jednostavno prestala da diše. Taj trenutak suicida preokrenuo je poznatog dresera delfina u doživotnog aktivistu za prava životinja, a njegova uloga u filmu „Zaliv“, dokumentarcu nagrađenom Oskarom o "poslu" trgovinom mesom delfina u malom gradu u Japanu, pretvorila ga je u slavnu ličnost.

„Samoubistvo Keti me je preobratilo“, rekao je O’Bari. „Industrija zabave sa životinjama ne želi da ljudi misle kako su delfini sposobni za samoubistvo, ali to su samosvesna bića, sa mozgom većim od ljudskog. Ako delfinima život postane nepodnošljiv, oni jednostavno sledeći put ne udahnu vazduh. To je samoubistvo.“

Preporučujemo

Samoubistvo životinja može delovati apsurdno, ali rasprave o ovoj temi stare su koliko i filozofija. Aristotel je ispričao priču o pastuvu koji je skočio u ponor nakon što je shvatio da je prevaren (trebalo je da se pari sa kobilom koja ga je donela na svet), a o toj temi pričali su rani hrišćanski teolozi i viktorijanski akademici.

„Ispitivanje samoubistva životinja u suštini je pitanje "šta znači biti čovek" i ljudi ga postavljaju sami sebi“, kaže Dankan Vilson, medicinski istoričar na Univerzitetu u Mančesteru i koautor studije o istoriji samodestruktivnih životinja. „Ljudi koji danas govore o samoubistvu životinja koriste ovu pojavu kao način da izazovu saosećanje za težak život životinja koje su sami zatočili i još ih zlostavljaju.“

Promene u načinu na koji su ljudi tumačili samoubistvo životinja odražavaju promenljive vrednosti o životinjama i ljudskom samouništenju, tvrdi se u studiji. Rimljani su samoubistvo životinja videli kao prirodno i plemenito: životinja koju su obično nazivali samoubicom bila je najviše poštovana – konj. Potom je diskusija o samoubistvu životinja prestala i nije pokretana vekovima. Hrišćanski mislioci poput Svetog Tome Akvinskog smatrali su samoubistvo grešnim za ljude i nemogućim za životinje. „Sve prirodno voli sebe“, napisao je Akvinski u 13. veku, a u Britaniji 19. veka, nakon što je Darvin dokazao kako su ljudi evoluirali od životinja, nastala su humana društva, vegetarijanstvo i kućni ljubimci su postali veoma popularni, ali su se opet pojavili izveštaji o samoubistvima životinja, a onaj ko je ovog puta najčešće oduzimao sebi život je pas. Godine 1845, Illustrated London News izvestio je o psu rase njufaundlend koji je više puta pokušao da se udavi.

„Životinja je izgledala iscrpljeno i, držeći glavu odlučno pod vodom nekoliko minuta, konačno je uspela da postigne svoj cilj, jer kada je bila izvučena, nije davala znake života.“

Studija Dankana Vilsona pruža prikaz samoubistava životinja – priče o patki, mački, pelikanima, škorpijama – ali namerno ne obrađuje pitanje da li su ove životinje, ili bilo koje druge vrste, tehnički sposobne da okončaju svoj život. Tomas Džoiner, psiholog sa Državnog univerziteta Floride, u knjizi Mitovi o samoubistvu, povezuje suicidalne tendencije živih bića i kaže:

„Izgleda da širom prirode postoji ista vrsta proračuna“, kaže Džoiner. „Da li je moja smrt vrednija od mog života? Samoubistva svih vrsta uključuju ovu rečenicu, od bakterija i insekata do konvencionalnih samoubistava, pa čak i terorista samoubica, poznatih po imenu kamikaze.“

Dobro je poznata priča iz iberijskog folklora o samoubilačkim škorpijama koje se ubadaju u leđa kad se nađu u požaru, okružene plamenom. Početkom 80-ih godina 19. veka, u Britaniji je debata o ovoj temi procvetala nakon što je londonski zoolog stavio škorpiju u staklenu posudu, dao joj hloroform i posmatrao životinju kako pokušava da se ubode. Da bi mu dokazao da nije u pravu, psiholog Konvi Lojd Morgan priredio je škorpijama pravo mučenje: okružio ih je vatrom, kondenzovao sunčeve zrake na njihovim leđima, grejao ih u boci, spaljivao fosfornom kiselinom i tretirao električnim šokovima! Smišljanje okrutnih eksperimenata kako bi se dokazalo da životinje ipak nisu suicidne imalo je, a i danas ima, svoje kritičare.

„Naši razgovori o životinjama često idu u čudne krajnosti i pokušavaju da prikriju šta im radimo svakog dana“, rekao je Džonatan Safran Foer, čija nova knjiga, „Jedenje životinja“, opisuje njegov pokušaj da razume kako životinje postaju hrana. „Treba li da ubijamo muve, da li biljke stvarno vole kada sviramo klasičnu muziku, da li su psi sposobni da izvrše samoubistvo – sve ovo mogu biti zanimljiva pitanja, ali nemaju nikakve veze sa načinom na koji redovno interagujemo sa životinjama. Foer kaže da „ne moramo praviti životinje da budu kao ljudi da bismo se prema njima ophodili pristojno“.

„Kad bismo samo tretirali svinje kao svinje, a krave kao krave, to bi bilo dovoljno.“

(Telegraf.rs/Time)