Porodični safari u Bocvani pretvorio se u noćnu moru: Leopard vrebao iz mraka, otac stražario s lopatom

Ako ikada budete imali sreću da odete na safari, bez obzira na to u kojoj zemlji ćete ga doživeti, budite oprezni kad zbijate šale u kojima spominjete opasne životinje, jer se one pojave kad im se najmanje nadate, o čemu svedoči priča jednog profesionalnog fotografa prirode. Eliot Konor gotovo celog života bavi se fotografijom, a u svet se otisnuo još u dečačkim danima, kad je sa porodicom putovao na razne destinacije. Pre gotovo 15 godina, Konor je sa porodicom bio u Bocvani i tada se desilo nešto što ljudi uvek opišu u samo dve reči "za dlaku". Zato je odlučio da podeli sa celim svetom kako izgleda kad se u savani nađete oči u oči sa svojom noćnom morom, u Konorovom slučaju sa leopardom, i izbegnete smrt "za dlaku".

"Prešli smo most preko reke, dok se gomila drva za potpalu truckala na zadnjem delu lend rovera. Moja braća i sestre su brbljali i smejali se, prepričavajući sve ono što smo te, 2012. godine, kao porodica sa dvoje odraslih i troje dece, doživljavali u osam nedelja safarija sa sopstvenim vozilom. Putovanje kroz Bocvanu na takav način bila je saga prirode u svom najlepšem haotičnom obliku.

Preporučujemo

Kada smo se ulogorili i zapalili vatru, čopor divljih pasa projurio je kroz naš kamp. Bio je novembar, veče je gorelo narandžastom bojom, a potom poprimilo boju šljive, poput zadnjice nilskog konja. Ubrzo se smračilo, jer u savani noć brzo pada. Spustio sam se utabanim zemljanim putem do improvizovanog dela za kupanje i toalet, jer mi je u stomaku tutnjao rižoto koji smo večerali. Kada sam obavio ono zbog čega sam došao, napipao sam baterijsku lampu dok su mi se oči privikavale na mrak i izašao u noć, a onda začuo zloslutni krik: „Vaaargh!“ Bežao sam što sam brže mogao: sa mene je znoj curio u potocima, skakao sam preko kamenja i saplitao se dok se "leopard" opasno približavao. I tada sam iza jednog žbuna ugledao nasmejana lica moje majke i mlađe sestre, koje su se bacile na mene.

„Nije uopšte smešno“, pokušao sam da zvučim ljutito. "I u svakom slučaju, leopard ne zvuči tako“, dodao sam.

Foto: Shutterstock/SamMaras

Dok smo hodali 40-ak metara nazad do kampa, išao sam iza njih, oprezno gazeći i osvetljavao okolinu baterijskom lampom. Zvezde su svetlucale poput krljušti kroz retke krošnje, a ispred nas, drveće se razdvojilo i ukazala se logorska vatra koja je mirno pucketala, dok je plamen pravio vrtložne senke. Zastao sam, jer sam čuo najtiši mogući zvuk i osetio mošusni miris koji je doneo slab nalet vetra. Okrenuo sam se i ugledao leoparda: čučao je, vrebajući, udaljem jedva tri metra od mene, a njegove zlatnozelene oči upijale su se u moje.

„Mislim da je nešto iza mene“, kazao sam dok je bakterijska lampa mog brata proletela vazduhom i pogodila leoparda u glavu. Sve se na trenutak zamrzlo, a zatim se velika mačka stopila sa senkama drveća i nestala, a meni se u sledećih pet minuta sve izbrisalo iz sećanja. I sumnjam da se, u tom trenutku, iko od nas setio šale sa leopardom pored toaleta, jer je ona postala stvarnost.

Moj brat i ja munjevito smo uleteli u sigurnost šatora, a moja sestra i majka, uskočile su u sigurnost lend rovera. Leopard je kružio, tiho, u drveću, ali nije prilazio, a moj otac stražario pored vatre sa lopatom u jednoj ruci i flašom vina u drugoj. Minuti su se pretvarali u sate dok konačno, oko ponoći, velika mačka nije nestala.

U tim "nežnim" godinama, sa samopouzdanjem jednog mladog ježa, bio sam meta mnogih životinja u divljini: pretresali su me i pljačkali babuni i jurili su me vervet majmuni, a često sam morao da se skrivam od hijena. Ali, posle noći sa leopardom, shvatio sam nešto veoma važno: priroda je ona koja se uvek poslednja smeje".

(Telegraf.rs/Discoverwildlife)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ljubimci Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.