Vombat se brani zadnjicom otpornom na ujede: Treba videti kako izgleda "ono njegovo" u šta ne valja da ugazite

Ljubitelji životinja u svetu 22. oktobar svake godine obeležavaju kao Međunarodni dan vombata, torbara iz Australije. Vombat je rođak koale, kengura i tasmanijskog đavola, a njegovi mladunci ostaju u majčinoj torbi prvih pet meseci života. Iako populacija vombata nije ugrožena, vombati se suočavaju sa gubitkom staništa, a uvođenje alohtonih životinjskih vrsta u Australiju dovelo je do velike konkurencije oko hrane. Vombati se takmiče sa neautohtonim biljojedima kao što su zečevi, goveda, ovce i koze i ujedno su ugroženi izlovljavanjem zbog krzna, kao i intervencijama poljoprivrednika koji ih desetkuju zbog toga što prave štetu usevima.

Vombat (Lasiorhinus latifrons) ima zube koji stalno rastu i pravi je svaštojed: jede travu, korenje, granje, povrće i ne brine o tome da li će imati tegobe sa polomljenim zubima. On ima ogromnu zadnjicu koja je njegov glavni adut prilikom odbrane od predatora: kad ga napadne grabljivac, vombat „zabode“ glavu u svoju jazbinu i zadnjim delom tela blokira ulaz. Njegova zadnjica sastoji se uglavnom od hrskavice i izuzetno je otporna na ujede i ogrebotine, a, što je najzanimljivije, odlično je oružje za razbijanje glava predatorima. Izmet vombata ima oblik kocke, što sprečava kotrljanje kad god obavi nuždu.

Preporučujemo

Postoje tri podvrste vombata: vombat golog nosa, južni vombat dlakavog nosa i severni vombat dlakavog nosa.

Najstariji vombat imao je 31 godinu, a najteži vombat bio je Patrik golog nosa, koji je živeo u parku divljih životinja Balarat i imao 38 kilograma.

Vombat može da trči brzinom od oko 40 km/h, što je samo 7 km/h sporije od Juseina Bolta!

Creva vombata mogu da zadrže hranu do 70 sati, jer je ovoj životinji potrebno oko četiri do šest dana da svari obrok.

(Telegraf.rs)