Kako prepoznati INSIPIDNI DIJABETES kod kućnih ljubimaca: Simptomi, dijagnostika i najvažniji testovi

Dijabetes insipidus (DI) ili insipidni dijabetes kod životinja predstavlja stanje u kojem telo ne može pravilno da zadrži vodu. To se događa zato što ili mozak ne proizvodi (ili ne otpušta) hormon koji pomaže da bubrezi zadrže vodu, a zove se antidiuretski hormon (ADH ili vazopresin), ili zato što bubrezi ne reaguju na taj hormon. Posledica je da životinja izlučuje velike količine razređenog urina i da ne bi dehidrirala, mora da pije veoma velike količine vode. Uzroci mogu biti različiti, zavisno od toga da li je problem u mozgu (centralni DI) ili u bubrezima (nefrogeni DI).

Preporučujemo

Kod centralnog DI, mehanizam je poremećaj u sintezi, transportu ili oslobađanju ADH. To se dešava kada su delovi hipotalamusa, nervne veze ka hipofizi, ili sam zadnji deo hipofize oštećeni. Na primer, veliki tumori hipofize ili hipotalamusa, ciste koje pritiskaju te strukture, inflamatorni procesi (upalne lezije, granulomi), povrede lobanje ili posledice operacija u predelu mozga mogu prekidati prenos ili proizvodnju ADH. Takođe, infekcije ili migracije parazita u tom regionu mogu doprineti oštećenju, kako navodi MSD Veterinary Manual.

Simptomatika i dijagnostika DI

Kod nefrogenog DI, ADH jeste prisutan u krvi, ali bubrezi na njega ne reaguju adekvatno. Taj oblik može biti kongenitalan – kada receptori za ADH u bubrezima nisu funkcionalni od rođenja – ili stečen, u slučaju bolesti ili stanja koja remete normalan odgovor bubrega. Različiti faktori mogu uzrokovati to stanje: poremećaji elektrolita, toksini, infekcije bubrega, bolesti jetre, endokrine bolesti (npr. hipertireoidizam kod mačaka) i druge sistemske bolesti. U tim situacijama, i kad se ADH oslobodi, bubrezi jednostavno ne reaguju na signal i ne zadržavaju vodu.

Kada životinja ima DI, vlasnik najčešće primeti da životinja stalno pije mnogo vode i stalno mokri, pri čemu urin izgleda vrlo razređeno, vodenasto. Čak i ako životinja postane blago dehidrirana, urin ne postaje znatno gušći, što je indikator da sistem zadržavanja vode ne funkcioniše kako treba. Kod potpunog oblika DI, specifična težina urina (USG, kako se meri u veterinarskoj praksi) može ostati vrlo niska (npr. ≤ 1,006). U blagijim ili delimičnim oblicima urin može imati USG između 1,008 i 1,020. Dijagnostikovanje zahteva opreznost, jer slični simptomi (pojačana žeđ i mokrenje) mogu ukazivati i na druge bolesti – npr. šećernu bolest, hroničnu bolest bubrega, poremećaje elektrolita i druge. Stoga je ključno isključiti druge uzroke.

Najvažniji test je postepeno ograničenje vode (ne naglo oduzimanje): par dana prati se unos vode, telesna težina, stanje hidratacije i specifična težina urina. Dozvoljeno je smanjivati unos vode po 5–10 % dnevno, ali pažljivo, da ne dođe do prevelike dehidracije. Ako životinja ne uspe da poveća gustinu urina tokom tog testa, DI postaje vrlo verovatna dijagnoza. Nakon toga, radi se test odgovora na ADH – daje se sintetički oblik ADH, često desmopresin (na primer u oči ili oralno), i prati se da li urin postaje gušći u narednim satima (četiri, osam, dvanaest, dvadeset četiri sata). Ako urin značajno postane gušći, to govori u prilog centralnom DI – mozak nije slao dovoljno hormona, ali bubrezi reaguju. Ako nema značajne promene, verovatno je nefrogeni oblik – bubrezi ne reaguju čak i kada hormon dolazi.

Ponekad je najpouzdaniji test terapijski probni tretman sa desmopresinom, praćen unosom vode pre i nakon primene leka: ako u prva 24 sata dođe do značajnog smanjenja količine unete vode (npr. više od 50 %), to je jaki znak da je osnovni problem bio nedostatak ADH, odnosno centralni DI. U slučajevima sumnje na lezije mozga, može se uraditi dijagnostika lobanje magnetnom rezonancom ili skenerom kako bi se otkrili tumor, cista ili druge promene u hipotalamusu/hipofizi.

Lečenje centralnog i nefrogenog DI

Kod centralnog DI, osnovnu terapiju predstavljaju sintetski derivati ADH, koji nadomešćuju ono što telo ne može da proizvede. On se može davati kao kapi u oči, intranazalno ili oralno, zavisno od vrste životinje i praktičnosti. Daje se u dozi koja je dovoljna da smanji prekomerno mokrenje, ali ne toliko da životinja ne nakupi preveliku količinu vode, odnosno da ne može izbaciti višak vode. Efekat počinje posle par sati (2 do 6) i traje 10 do 12 sati, pa se doziranje prilagođava da se postigne optimalan efekat. Tokom terapije važno je da životinja uvek ima slobodan pristup vodi – nikako ne sme da bude potpuno ograničena voda.

Kod nefrogenog oblika nema leka koji direktno deluje na bubrege da reaguju na ADH. Leči se ono što je uzrok: ako je to bolest bubrega, nepravilnosti elektrolita, infekcija – mora se raditi na tim stanjima. U nekim slučajevima koriste se, suprotno očekivanom, tiazid diuretici, jer oni mogu smanjiti količinu urina u određenim okolnostima. Takođe, smanjenje unosa soli u ishrani (dijeta sa niskim natrijumom) može pomoći u smanjenju urinarnih gubitaka vode, jer manji unos soli smanjuje zadržavanje natrijuma koji bi zadržavao vodu u bubrezima i povećao protok urina.

U nekim slučajevima centralni DI možda i ne zahteva stalno lečenje – ako životinja može slobodno da pije i ako količina mokrenja ne ometa kvalitet života, terapija može biti redukovana, ali to se mora pažljivo proceniti. Tokom cele terapije neophodno je redovno praćenje – funkcije bubrega, elektrolita, hidracionog statusa, telesne težine, i prilagođavanje terapije ako dođe do promene u stanju.

Prevencija insipidnog dijabetesa

Ne postoji specifična preventiva za DI. Mnogi uzroci se ne mogu izbeći (tumori, genetski poremećaji), ali je kod životinja koje imaju predispozicije ili koje su imale povrede mozga važno pratiti simptome (povećan unos vode, često mokrenje) i reagovati rano. Redovni veterinarski pregledi, kontrola funkcije bubrega, elektrolita i opšteg stanja organizma mogu pomoći da se stanje otkrije dok je još lakše za kontrolu.

Ako životinja već ima DI i prima terapiju, ključno je redovno praćenje, prilagođavanje doze leka i čest odlazak kod veterinara – da se spreče komplikacije poput dehidracije ili poremećaja elektrolita.

Dijabetes insipidus kod životinja je retka, ali ozbiljna bolest regulacije vode u telu. Njegova pojava signalizira da nešto nije u redu ni sa hormonima (ADH), ni sa funkcijom bubrega. Da bi se utvrdilo da je baš DI u pitanju, neophodno je pažljivo ispitivanje – praćenje unosa vode i izlučenog urina, testovi ograničenja vode i odgovora na sintetički ADH. Lečenje kod centralnog oblika je uspešno primenom desmopresina, dok kod nefrogenog oblika terapija zavisi od uzroka i može biti izazovnija. Iako ne postoji direktna preventiva, rano uočavanje simptoma i sistematsko praćenje mogu značajno pomoći životinji da živi udobnije uz ovu bolest.

(Telegraf.rs)