Tularemija, retka ali opaka bolest atipičnih simptoma: Prenosi se s mačke na čoveka, ovo su ZNACI ZARAZE

Tularemija, poznata i kao mišija groznica ili zečija kuga, ozbiljna je bakterijska bolest koju izaziva Francisella tularensis – izuzetno virulentna i zarazna bakterija, izolovana i opisana početkom dvadesetog veka. Mikroorganizam je dobio naziv po regiji Tulare u Kaliforniji, kao i po Edvardu Francisu, koji je izolovao mikroorganizam.

Postoje dva varijeteta mikroorganizma: F. tularensis tularensis, prisutan samo u Severnoj Americi i F tularensis holearctica, koja se pored Severne Amerike pojavljuje i u Evropi, Rusiji i Japanu. Zanimljivo je da se retko javlja na južnoj hemisferi.

Iako se prirodno javlja kod divljih životinja poput zečeva, glodara i ptica, koji predstavljaju prirodni rezervoar mikroorganizma, ova bolest povremeno prelazi i na domaće životinje, naročito mačke koje borave napolju, love i dolaze u kontakt sa potencijalno zaraženim plenom. Upravo zbog svoje navike da hvataju miševe i pacove, mačke predstavljaju rizičnu kariku u lancu prenosa ove zoonotske infekcije, bolesti koja se može preneti i na ljude.

Bakterija se prenosi na više načina – direktnim kontaktom sa zaraženom životinjom, ugrizom krpelja, buva ili komaraca, konzumiranjem kontaminirane vode i hrane, ali i udisanjem aerosola u kome se nalaze bakterije. Zanimljivo je da hematofagni insekti predstavljaju mehaničke vektore bolesti, dok krpelji predstavljaju biološke vektore.

Tularemija simptomi zaraze

Kako se navodi u Merck Veterinary Manual-u, tularemija kod mačaka često nastaje nakon lova na zaražene glodare, a bolest može imati veoma brz i težak tok, naročito bez pravovremene terapije. Ono što tularemiju čini posebno opasnom jeste izuzetno niska infektivna doza – dovoljna je svega jedna do deset bakterijskih ćelija da izazove bolest. Takva infektivnost, u kombinaciji sa sposobnošću bakterije da preživi u teškim uslovima, uključujući i unutar ćelija imunog sistema domaćina, svrstava je u red potencijalno najopasnijih uzročnika zaraznih bolesti.

Kod mačaka se bolest često javlja naglo, sa izraženim simptomima koji se mogu pomešati sa mnogim drugim oboljenjima. Životinja postaje letargična, odbija hranu, javlja se visoka temperatura, ubrzano disanje i izražena slabost. Uvećanje limfnih čvorova, posebno na vratu i ispod vilice, praćeno je bolom i gnojenjem, a često dolazi i do stvaranja čireva na mestima gde je bakterija ušla u organizam – obično u ustima i na jeziku, na nosu ili šapama.

Ukoliko se infekcija proširi putem krvi, javlja se sepsa – razmnožavanja bakterije unutar krvotoka, stanja koje može dovesti do višestrukog otkazivanja organa i može imati fatalan ishod. U najtežim slučajevima dolazi do uvećanja jetre i slezine, oštećenja bubrega, pa čak i neuroloških simptoma poput dezorijentacije i grčeva.

Tularemija zarazna i za ljude

Posebno zabrinjava podatak da su mačke, kada su inficirane, ne samo bolesne već i potencijalno veoma opasne za ljude. Bakterija se može preneti ogrebotinom, ugrizom, kontaktom sa pljuvačkom, izlučevinama ili čak tokom maženja, ako osoba ima i najmanju posekotinu na koži. Ljudi inficirani tularemijom mogu razviti ozbiljne simptome – visoku temperaturu, uvećane limfne čvorove, upalu pluća, konjunktivitis, pa čak i meningitis. Zabeleženi su slučajevi infekcije laboratorijskih tehničara, veterinara i vlasnika koji su bez zaštite došli u kontakt sa bolesnim ljubimcem.

Bakterija Francisella tularensis ima sposobnost da preživi i razmnožava se unutar ćelija fagocita koje bi, po prirodi, trebalo da je unište. Na taj način ona izbegava imunološki odgovor domaćina, širi se po organizmu i izaziva sistemsku infekciju. Ne preživljava u neutrofilnim granulocitima. Zbog te osobine, veoma je teško eliminisati je bez pravilno sprovedene i dugotrajne antibiotske terapije.

Dijagnoza tularemije kod mačaka je izazovna, jer su simptomi nespecifični. Veterinar će posumnjati na bolest ako postoji istorija lova, kontakt sa glodarima, ili prisustvo krpelja, ali definitivna potvrda zahteva laboratorijske analize – serološke testove, PCR metodu ili mikrobiološku kulturu, koja se sprovodi u strogo kontrolisanim uslovima zbog visoke zaraznosti.

Tularemija lečenje i prevencija

Lečenje podrazumeva primenu specifičnih antibiotika. Terapija traje najmanje 10 do 21 dan, a uspešnost lečenja zavisi od rane dijagnoze i pravilne terapije. U slučaju sistemskih oblika bolesti, često je neophodna i potporna terapija – infuzije, antipiretici, analgetici i pažljivo praćenje funkcije jetre i bubrega. Ipak, čak i uz lečenje, ishod može biti neizvestan kod životinja koje su oslabljene, neuhranjene ili u poodmakloj fazi infekcije.

Prevencija igra ključnu ulogu u borbi protiv tularemije. Mačkama koje izlaze napolje neophodno je redovno davati preparate protiv krpelja i buva, ograničiti njihov lovački instinkt koliko god je to moguće, kao i redovno pratiti njihovo ponašanje i zdravstveno stanje. Vlasnici bi trebalo da budu naročito oprezni u sezoni krpelja (proleće i leto), da nose rukavice prilikom čišćenja mačjih rana, i da izbegavaju kontakt sa izlučevinama bolesne životinje. Ukoliko postoji sumnja na tularemiju, mačka se mora izolovati, a kontakt sa njom svesti na minimum dok se ne potvrdi dijagnoza i započne terapija.

Psi su takođe osetljivi na tularemiju, ali kod njih bolest se ređe javlja, sa blažim kliničkim simptomima, lakšim lečenjem i minimalnim stepenom letalnosti.

Zanimljivo je da su Japanci tokom Drugog svetskog rata, u okviru zloglasne Jedinice 731, ispitivali tularemiju kao potencijalno biološko oružje. Zaražavali su zatvorenike i eksperimentalno testirali prenos bakterije putem aerosola i insekata, želeći da iskoriste njenu sposobnost da brzo onesposobi neprijateljske trupe. Iako nikada nije masovno korišćena u ratne svrhe, tularemija je ostala pod pažljivim nadzorom međunarodnih zdravstvenih organizacija kao potencijalni agens bioterorizma, a danas se nalazi u grupi A potencijalnih agenasa bioterorizma.

Tularemija kod mačaka, iako retka, predstavlja ozbiljnu pretnju i za životinje i za ljude. Njena brzina, težina simptoma, visoka smrtnost bez lečenja i sposobnost prenošenja na ljude čine je bolešću koju ne smemo ignorisati. Zbog toga je važno da vlasnici, veterinari i svi koji su u kontaktu sa životinjama budu edukovani, pažljivi i spremni da reaguju na prve znake infekcije. Brza dijagnostika, odgovorno postupanje i stroge preventivne mere mogu spasiti život – kako ljubimcu, tako i njegovom vlasniku.

(Telegraf.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ljubimci Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.