Sindrom srećnog repa nije bezazlen: Lečenje ovog problema kod psa frustrira i vlasnike i veterinare

Mahanje repom je univerzalni simbol pseće sreće, uzbuđenja i bezuslovne ljubavi. Međutim, za neke pse ovaj prirodni izraz radosti može postati uzrok ozbiljnih povreda, a ovaj fenomen je u veterinarskoj medicini poznat pod nazivom sindrom srećnog repa. To nije poremećaj u ponašanju, već čista fizička povreda koja nastaje kada pas koristi rep da bi snažno i repetitivno udarao o tvrde površine poput zidova, nameštaja ili kaveza. Problem se prvenstveno javlja kod većih rasa pasa koji imaju duge, tanke repove sa kratkom dlakom i izuzetno snažnu muskulaturu. Kada se takav pas uzbudi, on maše repom neverovatnom brzinom i silom. Ako se nalazi u uskom prostoru, rep neprestano udara o čvrste prepreke.

Zbog tanke kože i minimalnog masnog tkiva na samom vrhu, stalni udarci brzo dovode do pucanja kože, stvaranja čireva i obilnog krvarenja. Najveći problem sa ovom povredom je što pas ne prestaje da maše repom čak ni kada je povređen, čime konstantno obnavlja ranu, ponovo je otvara i sprečava njeno zarastanje. Rase koje su najčešće pogođene ovim sindromom su doga, pit bul, labrador retriever, hrt, pointer i bokser, jer im je zajednička osobina snažan zamah repa i nedostatak gustog krzna koje bi apsorbovalo udarce.

Vlasnici najčešće primete ovaj problem na prilično dramatičan način, odnosno po tragovima krvi na zidovima, vratima i nameštaju u visini psećeg repa. Ključni simptomi koji prate ovo stanje su jasna rana koja prokrvari pri svakom novom talasu uzbuđenja i gubitak dlake na tom mestu. Takođe, koža na samom vrhu repa deluje oguljeno, crveno ili ulcerisano.

Pas u ovim situacijama stalno liže ili grize rep, jer oseća bol, nelagodnost i iritaciju. Neretko se javljaju i promene u ponašanju, u vidu nervoze ili izbegavanja dodira u predelu zadnjeg dela tela zbog visoke osetljivosti.

Lečenje sindroma srećnog repa je hronično frustrirajuće i za veterinare i za vlasnike. Rep je zapravo produžetak pseće kičme, izuzetno je prokrvljen i pod stalnim je pokretom. Tradicionalni zavoji retko ostaju na mestu, jer ih sila mahanja i centrifugalna sila jednostavno ispale sa repa nakon samo nekoliko minuta.

U lakšim i srednje teškim slučajevima primenjuje se intenzivna nega koja podrazumeva čišćenje rane i upotrebu antibiotskih masti ili oralnih antibiotika kako bi se sprečile infekcije zbog blizine poda i prljavštine. Koriste se i specijalne tehnike previjanja gde se lagani, ali čvrsti zavoji fiksiraju tako da se rep imobiliše, a zaštitni okovratnik je neophodan kako pas ne bi zubima skidao zavoj.

U nekim slučajevima veterinar može propisati i blage sedative ili lekove protiv anksioznosti kako bi se smanjio nivo uzbuđenja i samim tim intenzitet mahanja repom dok rana ne zaceli. Kada konzervativno lečenje ne uspe nakon nekoliko nedelja ili meseci, ili ako nastupi ozbiljna nekroza, odnosno odumiranje tkiva, jedino trajno i humano rešenje jeste delimična ili potpuna amputacija repa.

Iako ovo vlasnicima zvuči radikalno, operacija eliminiše izvor hroničnog bola i ponovljenih infekcija, a psi nakon oporavka nastavljaju da žive potpuno srećnim i normalnim životom. Da do ovoga ne bi došlo, preventivne mere su ključne pre nego što uopšte se pojavi prva krv.

Preporučuje se preusmeravanje uzbuđenja, što znači da kada ulazite u kuću treba da smirite psa glasom i da ga dodatno ne uzbuđujete dok se potpuno ne smiri. Takođe treba prilagoditi prostor i izbegavati držanje psa u uskim hodnicima ili malim kavezima gde su zidovi preblizu njegovom repu. Na kraju, rano reagovanje je najvažnije, pa se na prvi znak crvenila ili gubitka dlake na repa treba odmah konsultovati sa veterinarom oko preventivnog previjanja i zaštite.

(Telegraf.rs/PetMD)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ljubimci Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.