Lajšmanijaza vreba sa MEDITERANA: Ako letujete sa psom, budite oprezni kad se pojave OVA MALA STVORENJA

Lajšmanijaza je ozbiljna parazitska bolest pasa, prisutna u području Mediterana, gde je aktivan njen glavni prenosilac — peščana mušica (Phlebotomus spp.). Zbog toga svi vlasnici koji sa psima putuju u Grčku, Italiju, Španiju, Crnu Goru, Hrvatsku i druge mediteranske zemlje, treba da budu upoznati sa rizikom koji ova bolest nosi.

Iako se infekcija ne prenosi direktno sa psa na psa, niti sa psa na čoveka, boravak u endemskim oblastima tokom letnjih meseci značajno povećava verovatnoću kontakta sa zaraženim vektorom. Lajšmanijaza je hronična bolest sa širokim spektrom simptoma, teškim i dugotrajnim lečenjem i potencijalno ozbiljnim posledicama po zdravlje i život psa. S obzirom na to da bolest često ostaje neprepoznata u ranoj fazi, pravovremena zaštita i informisanost vlasnika predstavljaju osnovu prevencije, navodi LeishVet.

"Nevidljivi" uzročnik i prenosilac

Lajšmanijaza kod pasa uzrokovana je protozoom Leishmania infantum, mikroskopskim parazitom koji za svoj razvoj i širenje zavisi od specifičnog prenosioca — peščane mušice (Phlebotomus spp.). Ove sitne i gotovo neprimetne mušice aktivne su u toplim večernjim satima, kada se temperature spuste, a vlažnost poraste. Njihov ubod ne ostavlja vidljiv trag, ne svrbi i najčešće prođe neopaženo, ali u sebi nosi parazita koji može započeti sistemsku infekciju kod psa.

Mehanizam prenosa zahteva prethodnu interakciju mušice sa zaraženom životinjom. Parazit se razvija u telu peščane mušice, a zatim prenosi na sledećeg domaćina putem uboda. Čovek i pas nisu jedini domaćini, ali psi su najvažniji rezervoar infekcije u prirodi, posebno u urbanim i periurbanim sredinama na Mediteranu. Zaraza se ne širi direktnim kontaktom među životinjama, niti sa psa na čoveka, ali prisustvo zaraženih pasa u sredini u kojoj žive peščane mušice povećava rizik od širenja infekcije u populaciji.

Atipična klinička slika

Jedan od razloga zbog kojih je lajšmanijaza toliko podmukla jeste njena klinička raznolikost. U nekim slučajevima bolest može ostati asimptomatska mesecima, čak i godinama, dok se organizam tiho bori sa prisustvom parazita. Kada se simptomi konačno ispolje, oni često nisu specifični, pa se dijagnoza postavlja tek kada su oštećenja već ozbiljna.

Početni znaci često uključuju opštu slabost, gubitak telesne mase i promene na koži — naročito na mestima koja nisu pokrivena dlakom, kao što su uši, njuška i regija oko očiju. Koža postaje suva, perutava, ponekad se javljaju kraste i ulceracije koje teško zarastaju. Limfni čvorovi se povećavaju, a kapilari u nosnoj sluzokoži postaju krti, što dovodi do ponavljajućih krvarenja iz nosa.

S vremenom, parazit napada različite organe i sisteme: dolazi do oštećenja zglobova i mišića, što se ispoljava u obliku hromosti; slezina i jetra mogu biti uvećane; a najteže komplikacije nastaju usled hronične bubrežne insuficijencije, što je i najčešći uzrok smrti kod obolelih pasa.

Očni simptomi, kao što su zapaljenje prednjeg segmenta oka (uveitis) ili zamućenje sočiva, takođe se mogu javiti. U težim slučajevima dolazi do potpunog slepila, što dodatno pogoršava kvalitet života životinje.

Za dijagnostiku potrebno iskustvo

Dijagnostički proces u slučaju lajšmanijaze zahteva visok stepen sumnje i iskustvo veterinara. Potvrda infekcije obično se vrši kombinacijom više metoda. Serološki testovi omogućavaju detekciju antitela na parazita, dok molekularne metode poput PCR-a identifikuju njegov genetski materijal direktno u uzorcima krvi, limfnih čvorova, kože ili koštane srži. Citološki pregled aspirata iz limfnih čvorova ili koštane srži može vizuelno potvrditi prisustvo amastigota unutar makrofaga.

Važno je razlikovati kliničku infekciju od subkliničkog kliconoštva, jer su terapijski i prognostički pristupi u ta dva slučaja znatno različiti.

Lečenje - borba bez garancije

Lajšmanijaza je bolest koju nije moguće potpuno iskoreniti iz organizma psa jednom kada infekcija prodre u tkiva. Terapijski ciljevi usmereni su na redukciju broja parazita, ublažavanje kliničkih simptoma i sprečavanje pogoršanja funkcije vitalnih organa. Najčešće korišćeni lekovi uključuju miltefosin i kombinaciju antimonijuma sa alopurinolom, pri čemu alopurinol ostaje deo terapije i nakon kliničkog poboljšanja.

Lečenje je dugotrajno, skupo i zahteva redovne kontrole. Terapijski odgovor varira od psa do psa. Neki pacijenti ostaju stabilni godinama, dok se kod drugih bolest vraća ubrzo po prekidu terapije. U slučaju hroničnog bubrežnog oštećenja, neophodno je uvesti dodatne mere za očuvanje funkcije bubrega, uključujući dijetetske režime i nefroprotektivne suplemente.

Prevencija: jedina prava zaštita

S obzirom na ozbiljnost bolesti i ograničenja u lečenju, prevencija ostaje najpouzdaniji način zaštite pasa od lajšmanijaze. Primenom repelenata na bazi sintetičkih piretroida, bilo kroz pojedine ogrlice ili tečne spot-on preparate, može se značajno smanjiti rizik od uboda peščanih mušica. Važno je osigurati stalnu zaštitu tokom celog perioda njihove aktivnosti, naročito u toplim mesecima.

Boravak psa u zatvorenom prostoru tokom večernjih i noćnih sati dodatno smanjuje izloženost. U oblastima visokog rizika preporučuje se upotreba mreža protiv insekata na prozorima i ventilatorima koji ometaju let mušica. Dostupna je i vakcina koja ne sprečava infekciju, ali podstiče imunski sistem psa da razvije kontrolisani odgovor na parazita, što može sprečiti razvoj teškog oblika bolesti. Takođe, postoji imunomodulatorna terapija u vidu sirupa koji može doprineti stvaranju boljeg imuniteta na Leishmaniu.

Po povratku sa putovanja, posebno nakon dužeg boravka u endemskim oblastima, preporučuje se testiranje psa, čak i ako ne pokazuje simptome — jer rana detekcija značajno menja tok bolesti.

Da li je čovek ugrožen lajšmanijazom

Iako je lajšmanijaza prvenstveno bolest pasa, određeni oblici parazita iz roda Leishmania, naročito Leishmania infantum, mogu izazvati infekciju i kod ljudi. Bolest se tada javlja u dva oblika: kao kožni oblik, sa ulceracijama koje sporo zarastaju i ostavljaju ožiljke, i kao visceralni oblik (poznat i kao kala-azar), koji zahvata jetru, slezinu i koštanu srž i može imati ozbiljne, pa i životno ugrožavajuće posledice.

Infekcija se ne prenosi direktno sa psa na čoveka, već isključivo putem uboda zaražene peščane mušice. Ipak, psi predstavljaju rezervoar infekcije, jer zaraženi pas koji boravi u području gde cirkulišu peščane mušice omogućava da se ciklus parazita održi i proširi.

Rizik od infekcije kod ljudi je nizak u opštoj populaciji, ali može biti značajno viši kod osoba sa oslabljenim imunitetom, kao i u sredinama sa visokom prevalencijom infekcije među psima. Zato se kontrola lajšmanijaze kod pasa ne posmatra samo kao zaštita životinja, već i kao deo šire strategije kontrole bolesti koje se prenose vektorima u mediteranskim i drugim endemskim područjima.

Lajšmanijaza nije bolest koju možemo ignorisati ili prepustiti slučaju. Ona ne nestaje sa završetkom letovanja, niti se povlači pred prvim hladnim danima. Ušla je u svakodnevni život ljubimaca koji putuju, istražuju i dele život sa svojim vlasnicima. Jedina efikasna odbrana jeste znanje, priprema i odgovorno ponašanje. Zaštititi psa znači zaštititi porodicu, zajednicu i budućnost bez nepotrebnog bola i gubitka.

Pre svakog putovanja na Mediteran, razgovor sa veterinarom treba da bude jednako važan kao rezervacija apartmana. Jer suvenir koji pas može poneti sa mora — može ga pratiti ceo život.

Telegraf.rs

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ljubimci Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.