I ptice mogu da dobiju dijabetes: Bolest koja se teško otkriva i leči drugačije nego kod pasa i mačaka

Pojačana žeđ, obilnije mokrenje i gubitak telesne mase kod ptice mogu ukazivati na problem koji se češće povezuje sa ljudima, psima i mačkama: to je dijabetes. Iako se ova bolest javlja i kod ptica, znatno je ređa, a način na koji njihov organizam reguliše glukozu razlikuje se od onoga kod sisara. Upravo zbog tih razlika dijagnoza i lečenje mogu biti posebno zahtevni. Dijabetes melitus je poremećaj u kome organizam ne uspeva pravilno da kontroliše koncentraciju glukoze u krvi. Kod pasa i mačaka bolest je uglavnom povezana sa nedostatkom insulina, smanjenim odgovorom organizma na ovaj hormon ili kombinacijom oba problema. Kod ptica je situacija složenija, jer u regulaciji glukoze važnu ulogu može imati i glukagon.

Dijabetes je kod papagaja relativno redak, dok se nešto češće opisuje kod tukana. Ipak, može da se javi kod različitih vrsta ptica, pa promene koje ukazuju na poremećaj regulacije glukoze ne bi trebalo zanemariti.

Preporučujemo

Uzroci i simptomi dijabetesa kod ptica

Jedna od posebnosti ptičjeg organizma jeste to što ptice prirodno imaju znatno više vrednosti glukoze u krvi od sisara. Kod zdrave ptice one se mogu kretati približno od 200 do 400 miligrama po decilitru, što bi kod psa ili mačke već predstavljalo izrazito povišenu vrednost.

Dijagnozu dodatno komplikuje stres. Hvatanje, držanje ili sam veterinarski pregled mogu kod ptice izazvati značajan porast glukoze u krvi. U takvim okolnostima nivo glukoze može porasti toliko da se ona pojavi i u urinu, a da ptica ipak nema dijabetes. Zbog toga jedan povišen rezultat nije dovoljan za postavljanje dijagnoze. Potrebno je potvrditi da su hiperglikemija, odnosno povišena koncentracija glukoze u krvi, i glukozurija, prisustvo glukoze u urinu, trajne promene i da ih prate odgovarajući klinički znaci. Kod obolelih ptica vrednosti glukoze mogu prelaziti 700 do 800 miligrama po decilitru.

Najčešći znaci uključuju pojačanu žeđ, obilnije mokrenje i gubitak telesne mase, ali nijedan od njih nije specifičan samo za dijabetes. Slične promene mogu pratiti oboljenja bubrega i jetre, infekcije i druge metaboličke poremećaje, zbog čega posmatranje simptoma može da pobudi sumnju, ali ne može da zameni laboratorijsku dijagnostiku.

Jedna od ključnih razlika između dijabetesa kod ptica i sisara odnosi se na hormonsku regulaciju glukoze. Insulin snižava njen nivo u krvi tako što omogućava ćelijama da je koriste i skladište, dok glukagon deluje u suprotnom smeru i podstiče oslobađanje glukoze u krv. Kod pasa i mačaka dijabetes je prvenstveno povezan sa nedostatkom insulina ili insulinskom rezistencijom. Kod ptica mehanizam nije tako jasno definisan. Kod nekih vrsta, naročito onih koje se hrane semenkama, koncentracija glukoze može snažnije da reaguje na promene nivoa glukagona, pa se smatra da u nastanku bolesti mogu učestvovati poremećaji jednog ili oba hormona.

Lečenje dijabetesa kod ptica

Ove razlike utiču i na način lečenja. Kod pasa i mačaka insulin predstavlja osnovu terapije dijabetesa, uz odgovarajuće prilagođavanje ishrane. Kod ptica odgovor na insulin može biti veoma promenljiv, pa ista terapija ne daje uvek jednako dobre rezultate.

Insulin se ipak može koristiti i kod ptica, a kod pojedinih pacijenata može pomoći u stabilizovanju nivoa glukoze. Lečenje zahteva pažljivo praćenje jer odgovor zavisi od vrste ptice, težine poremećaja i individualnih karakteristika bolesti.

U pojedinim slučajevima primenjuju se i oralni lekovi za regulisanje glukoze, naročito kada bi svakodnevno davanje injekcija predstavljalo veliki problem. Izbor terapije mora da bude individualan i zasnovan na stanju konkretnog pacijenta.

Važnu ulogu ima i ishrana. Kod ptice sa dijabetesom potrebno je proceniti kvalitet ishrane i telesnu masu, jer se bolest može javiti zajedno sa gojaznošću. Prelazak na nutritivno uravnoteženiji režim i ograničavanje kaloričnih poslastica mogu biti deo lečenja.

Dijabetes se kod ptica može pojaviti i u vezi sa oboljenjima pankreasa ili reproduktivnog sistema, pa je poremećaj ponekad prolazan i regulacija glukoze se poboljšava kada se osnovna bolest stavi pod kontrolu. Kod pojedinih ptica promena ishrane i smanjenje telesne mase mogu ublažiti kliničke znake i smanjiti potrebu za lekovima ili insulinom. Ipak, takve promene ne bi trebalo sprovoditi kao zamenu za veterinarsku dijagnostiku, jer je prvo potrebno utvrditi uzrok poremećaja.

Tokom lečenja prati se koliko ptica pije vode i mokri, da li gubi ili dobija na telesnoj masi i da li se glukoza i dalje pojavljuje u urinu. Na osnovu tih podataka i laboratorijskih kontrola veterinar može da proceni da li terapija daje očekivane rezultate.

Dijabetes kod ptica zato ne može da se posmatra na isti način kao kod pasa i mačaka. Klinički znaci mogu biti slični, ali normalne vrednosti glukoze, hormonska kontrola i odgovor na terapiju značajno se razlikuju. Ako ptica počne neuobičajeno mnogo da pije, mokri više nego ranije ili gubi telesnu masu uprkos očuvanom apetitu, takve promene zahtevaju veterinarski pregled. Dijabetes jeste jedan od mogućih uzroka, ali se dijagnoza postavlja tek kada se potvrde trajno povišena glukoza u krvi, njeno prisustvo u urinu i odgovarajući klinički znaci.

(Telegraf.rs/Merck Veterinary Manual)