Kako živi pas koji nema rep: Da li tuguje, kako "priča" sa drugim psima i muči li ga čuveni "fantomski bol"?

Da li pas koji izgubi rep može normalno da živi? Kada pas izgubi rep, to na prvi pogled deluje "samo" kao gubitak dela tela, ali rep je mnogo više od ukrasa: on je produžetak kičme, bogato prokrvljen i inervisan, i važan alat za komunikaciju, kretanje i ravnotežu. Kada se rep uklanja zbog povrede ili bolesti (kaudektomija), veterinar rešava ozbiljan zdravstveni problem, ali pas istovremeno prolazi kroz period prilagođavanja koji ima i fizičku i psihološku stranu. U praksi, najvažnije pitanje nije „da li pas može bez repa“, nego kako će se oporaviti, koliko brzo i uz koje komplikacije.

Prema analizi Američkog veterinarskog udruženja (AVMA), rep ima važnu ulogu u socijalnoj komunikaciji pasa, a njegovo uklanjanje može da utiče na način na koji psi međusobno razmenjuju i tumače signale, što menja njihove interakcije sa drugim psima.

Kako pas može da izgubi rep

Gubitak repa najčešće nije „misterija“, već posledica: teške povrede (prignječenje, ugriz, nezgoda), hronične rane koja ne zarasta, infekcije ili nekroze tkiva, tumora, ozbiljnih oštećenja živaca ili takozvanog "sindroma srećnog repa", kada pas iz sve snage maše repom i stalno otvara rane udaranjem o zidove i nameštaj. U nekim slučajevima, uprkos terapiji, amputacija repa postaje najrealnije rešenje da se prekine krug bola i infekcije.

Važno je razlikovati skraćivanje repa u najranijem uzrastu, poznato kao takozvano kupiranje repa, od medicinski opravdane amputacije kod odraslog psa. Kupiranje repa se u mnogim zemljama smatra zahvatom bez zdravstvene potrebe i predmet je snažnih etičkih rasprava o dobrobiti životinja, dok je uklanjanje repa zbog povrede ili bolesti terapijska mera.

Ako je rep izgubljen povredom, pas često dolazi u stanje jakog stresa: krvarenje, otok, kontaminacija rane i intenzivan bol su glavni rizici. Ako je rep odstranjen operacijom, rana je hirurški obrađena i zatvorena, ali i tada telo prolazi kroz očekivanu fazu postoperativnog bola i upale.

Često se zaboravlja da rep nije periferni, nevažan deo tela, već je bogato povezan sa nervnim sistemom. Na mestu amputacije mogu nastati bolne promene povezane sa živcima, uključujući neurome (zadebljale, iritirane završetke nerava), što može održavati hroničnu osetljivost ili „žareći“ bol pri dodiru. U veterinarskoj literaturi o kaudektomiji se kao moguće komplikacije navode neuromi, dehiscencija rane, samopovređivanje i, kod viših amputacija, čak i problemi sa posturom pri defekaciji i ređe fekalna inkontinencija.

Kod dela životinja i ljudi se opisuje i fenomen „fantomskog bola“ posle amputacije: osećaj bola ili neprijatnosti koji dolazi kao da je deo tela i dalje tu. Kod pasa je ovo teže dokazati nego kod ljudi, ali se u stručnim i vlasničkim izveštajima i edukativnim tekstovima fenomen navodi kao moguć, naročito kada je pre operacije postojao dugotrajan bolni proces.

Šta se menja u kretanju i ravnoteži

Rep je svojevrsno „kormilo“ i protivteg. Kada pas trči i naglo menja pravac, rep pomaže stabilizaciji zadnjeg dela tela; u skoku i doskoku doprinosi finom balansiranju, a kod nekih pasa igra ulogu i u plivanju. Kada rep nestane, pas ne „gubi sposobnost kretanja“, ali prvih nedelja može delovati nesigurnije u oštrim okretima, na klizavom podu ili pri brzom usporavanju.

Dobra vest je da se većina pasa vrlo dobro adaptira: mišići trupa i zadnjih nogu preuzmu veći deo stabilizacije, a mozak „precrta“ mapu tela i nauči nove obrasce. Najčešće se primećuje da pas posle oporavka trči normalno, samo sa nešto drugačijom distribucijom pokreta zadnjeg dela tela.

Najveća „nevidljiva“ promena: komunikacija

Za pse je rep deo jezika. Visina repa, brzina i širina mahanja, ukočenost ili opuštenost – sve su to signali koji prate govor tela. Bez repa, pas i dalje ima uši, oči, njušku, držanje tela i glas, ali gubi jedan veliki „signalni semafor“. To može imati dve posledice. Prva je da drugi psi ponekad teže "čitaju" nameru psa bez repa, naročito u brzim susretima na povocu ili u situacijama blage tenzije. Druga je da pas bez repa može češće da bude pogrešno shvaćen: pas koji je inače prijateljski, ali nema rep da „omekša“ poruku, nekim psima može delovati hladnije ili nejasnije. U literaturi se upravo ističe da skraćivanje repa može imati negativan efekat na socijalnu komunikaciju.

U praksi, vlasnik tu može mnogo da pomogne: mirniji prilazi, dovoljno prostora u susretu, izbegavanje „lice u lice“ kontakta na kratkom povocu i postepeno upoznavanje sa psima smanjuju rizik nesporazuma.

Može li pas da ima psihičke posledice

Psi ne „tuguju za repom“ na ljudski način, ali mogu imati posledice koje izgledaju kao promena raspoloženja: nelagodnost zbog bola, strah od dodira oko zadnjeg dela tela, pojačana razdražljivost ili izbegavanje igre. Ovo je najčešće prolazno i povezano sa bolom ili neprijatnošću, ne sa „svesti o izgledu“.

Nekad se pojavi i ponašanje nalik „jurenju repa“, samo što repa nema: pas se okreće ka mestu amputacije, liže ga, „traži“ taj deo tela. To može biti znak iritacije kože, svraba tokom zarastanja, ali i neuropatskog bola, pa u takvoj situaciji treba reagovati na vreme, jer je cilj prekinuti začarani krug "lizanja–upale–bola".

Šta su realni rizici i komplikacije

Najčešće komplikacije su one koje prate svaku operaciju ili veliku povredu: infekcija, krvarenje, otok, sporije zarastanje, otvaranje rane, kao i samopovređivanje lizanjem ili grickanjem šavova. Specifičnije komplikacije su one povezane sa živcima (neurom, preosetljivost, mogući fantomski bol) i, kod viših amputacija ili teških povreda repa–korena, ređe i problemi sa kontrolom stolice ili načinom zauzimanja položaja pri pražnjenju. Ako je rep izgubljen traumom (ne hirurški), rizik infekcije i oštećenja okolnih struktura je veći, jer je tkivo često nagnječeno i prljavo, pa je veterinarski pregled hitan čak i kad krvarenje deluje „pod kontrolom“.

Kako izgleda oporavak i kako vlasnik može da pomogne

Oporavak ima dve faze: zarastanje rane i „učenje života bez repa“. U fazi zarastanja ključni su mir, ograničavanje skakanja i naglih okreta, sprečavanje lizanja (kragna ili zaštitni bodi), praćenje da li rana otiče, curi, neprijatno miriše ili postaje pretopla. U toj fazi je normalno da pas bude mirniji i oprezniji pri sedenju ili ustajanju. U fazi adaptacije korisno je da pas ponovo stekne sigurnost kroz kontrolisanu šetnju, stabilne podloge i postepeni povratak aktivnosti. Ako je pas ranije izrazito koristio rep u komunikaciji, vremenom će se više oslanjati na položaj ušiju, izraz lica i držanje tela. Možete mu olakšati tako što ćete izbegavati gužvu i haotične susrete dok se potpuno ne opusti.

Kada je to signal za hitan odlazak kod veterinara

Ako vidite obilno krvarenje, naglo širenje otoka, gnojni ili krvavo-smeđi iscedak, jak neprijatan miris, izmenjenu temperaturu, izrazitu apatiju, odbijanje hrane, bol pri dodiru koji se pogoršava, ili bilo kakav znak problema sa stolicom (posebno nekontrolisano curenje), to nisu stvari koje treba ignorisati. Kod repa, zbog anatomije i nervnih struktura, brza reakcija često znači brži i mirniji oporavak.

Da li pas na kraju može da živi potpuno normalno

Pas može trčati, plivati, igrati se i biti „pas kao pas“. Najveće trajne promene su u načinu signalizacije drugim psima i u tome što mali procenat životinja može imati dugotrajniju osetljivost na mestu amputacije (neuropatski bol). Kada je amputacija urađena iz pravih razloga, da bi se uklonila neizdržljiva bol, nekroza ili hronična rana, dobitak u kvalitetu života često je ogroman, jer pas konačno prestaje da živi u stalnoj upali i nelagodnosti.

(Telegraf.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ljubimci Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.