Pas u azilu danima cvileo i skrivao lice: A onda je volonterka u njegovoj ogrlici pronašla skrivenu poruku

Zvao se Maks, barem je tako pisalo na ogrlici: pas mešanac pit bula, star možda tri godine, koga je u azil dovela Kontrola životinja. Ali Maks nije bio obična lutalica: nije se plašio ljudi, nije bio agresivan, nije bio bolestan niti povređen. Maks je imao slomljeno srce, a razlog je volonterka azila saznala kad je u njegovoj ogrlici pronašla skriveno vlasnikovo pismo.

Preporučujemo

Volonterka Sara radi u Okružnom skloništu za životinje jedanaest godina. Pre izvesnog vremena njene kolege pronašle su psa vezanog u šumi blizu Daltona, u Džordžiji, SAD, kome je neko oko vrata stavio debeo kožni kaiš i zakačio ga za težak lanac za seču drveta. Pas je bio mršav, prljav i prestravljen. Sara je videla hiljade pasa kako prolaze kroz vrata azila: bili su bolesni, agresivni i uplašeni, ali nikada nije videla psa kao što je Maks. Nije hteo da jede ni da pije vodu: samo je sedeo u uglu svoje kućice, lica pritisnutog uza zid, šapama prekrivajući oči, ispuštajući jecaje koji su zvučali kao kad čovek plače.

Azil razmatra odluku da uspava Maksa

Koleginica Dženi napomenula je Sari da je Maks tužan već tri dana i da su probali sve: hranu, poslastice, igračke... sve je odbijao, pa čak i da pogleda osoblje azila. Sara je otišla do Maksovog boksa. Bio je tačno onakav kakvim ga je Dženi opisala: sklupčan u uglu, sakrivenog lica, a telo mu se treslo od prigušenih jecaja.

„Ćao, druže“, rekla je Sara psu. „U redu je, ovde si bezbedan.“

Maks se nije pomerio, niti ju je primetio. Ona je sela ispred njegovog boksa i tiho razgovarala s njim, ali ništa. Isto se nastavilo još tri dana. Maks nije jeo, pa su morali da mu daju infuziju da bi ga održali u životu. Veterinar ga je detaljno pregledao: nije imao povrede, nije bio bolestan, samo mu je srce bilo slomljeno.

„Ako ne počne da jede do sutra, moraćemo da donesemo odluku“, rekla je direktorka azila šestog dana. Oči su joj bile crvene i plakala je, dodajući da ne smeju dozvoliti da Maks toliko pati. Sara je znala šta to znači: ako je Maks odustao od života, niko ne bi mogao da ga natera da živi u bedi. Te noći Sara je ostala do kasno ispred Maksovog boksa i samo je razgovarala s njim. O svemu i ni o čemu. Pričala mu je o svom psu koga je izgubila pre dve godine, jer je imao kancer. Kad mu je rekla da razume tugu, da on nekome treba i da ga taj neko možda traži, prvi put za šest dana Maks je podigao glavu. Njegove oči srele su se sa Sarinim; bile su to najtužnije oči koje je ikad videla. Smeđe, duboke i ispunjene nepodnošljivim bolom. Zatim se ponovo okrenuo ka ćošku.

Sara je odlučila da proba nešto drugo: ušla je u njegov boks, iako nikad ranije to nije radila sa psom koga ne poznaje. Nešto joj je govorilo da je Maks neće povrediti. Nije se pomerio kad se spustila da sedne kraj njega, niti se trgao kad mu je nežno dodirnula leđa. Tada je osetila da je njegova ogrlica debela, zapravo previše debela. Pogledala je pažljivije i otkrila da je nešto ušiveno u tkanini. Sara je drhtavim rukama pregledala ogrlicu u čijoj je postavi bila mala pukotina iz koje je virio komad papira. Uskoro se u Sarinim rukama našla poruka napisana mastilom, razmazanim kao da je neko plakao nad njim dok je pisao.

Pismo Maksovog vlasnika nađeno u ogrlici

„Ko god pronađe Maksa... Zovem se Danijel Piterson, imam 73 godine i imam terminalni kancer. Lekari su mi dali dva meseca života. Nemam porodicu, nikoga osim Maksa koji mi je najbolji prijatelj već tri godine. On je razlog zašto sam ustajao svakog jutra, razlog zašto sam se borio i osmehivao kroz bol. Ali više ne mogu da se brinem o njemu. Sutra idem u hospis, gde ne primaju pse. Ne mogu da mu priuštim smeštaj i nemam nikoga kod koga bih ga ostavio. Zato radim nešto najteže što sam ikad uradio: puštam ga. Odvezao sam Maksa u lep kraj i pustio ga napolje. Rekao sam mu da ostane, da bude dobar dečak i da pronađe porodicu koja će ga voleti kao ja.

Maks nije razumeo i pokušao je da prati moj auto. Morao sam da se odvezem dok je trčao za mnom. Zvuk njegovog plača ću čuti dok ne umrem. Ja sam kukavica. Trebalo je da ga odvedem u azil, ali nisam mogao da odem i da ga ostavim u kavezu, a da me on gleda. Molim vas, ko god pronađe Maksa, molim vas, volite ga, jer je on najbolji pas na svetu. On je odan, nežan, pametan, voli teniske loptice, spavanje na suncu i vožnju kolima sa spuštenim prozorima.

Maks tuguje za mnom, znam da tuguje i ne razume zašto sam ga ostavio. Recite mu da mi je žao, da sam ga voleo više od svega i da je u redu voleti nekog novog. Ušio sam ovo pismo u njegovu ogrlicu, jer sam znao da će onaj ko ga pronađe pitati zašto se ovako dobar pas toliko slomljen. Njegova omiljena hrana je piletina, ima plišanog medveda sa kojim spava, ali ga nisam ostavio. Zna komande "sedi", "ostani", "lezi", naučen je na kućni red, nikad nikoga nije ujeo. Maks je savršen. Molim vas, dajte mu šansu i nemojte ga ponižavati, jer je tužan. Samo mu treba vreme. I ljubav. Hvala što ste ga pronašli i što ste ovo pročitali. Hvala što ste mu pružili život, jer ja to više ne mogu. Recite Maksu da ga Deni voli, zauvek. Danijel Piterson".

Volonterka Sara udomila Maksa

Sara je jecala: nije mogla da diše i nije mogla da vidi kroz suze. Maksa je napustila osoba koju je najviše voleo na svetu. Pas to nije razumeo i plakao je za vlasnikom. A sada je i Sara plakala, Maks je to video i prvi put za šest dana krenuo je ka njoj, umesto da se udalji. Stavio je glavu u njeno krilo. Sara je držala Maksa cele noći i nekoliko puta mu pročitala pismo. Sledećeg jutra donela mu je piletinu i sela pored njega. Jeo je: ne mnogo, ali je jeo. Tokom sledeće nedelje polako se vraćao u život, počeo je redovno da jede, da pije vodu i da primećuje ljude, ali su mu oči i dalje bile tužne.

Sara je uskoro pozvala sve hospise u okolini i konačno pronašla onaj u kome je boravio Danijel Piterson i saznala da je preminuo. Stalno je pitao za svog psa i hteo je da zna da li ga je neko pronašao. Kad je čuo da je Maks zbrinut, osmehnuo se i rekao 'dobro', i to su bile njegove poslednje reči. Sara je tog dana udomila Maksa. Odvela ga je kući, pokazala mu dvorište, kauč, krevet i kupila mu plišanog medveda koji je izgledao kao onaj koga je Deni opisao. Maks je mesecima nosio medveda svuda, spavao je s njim, plakao u njega i polako se oporavljao.

Prošle su dve godine. Maks i dalje ima tužne trenutke, ponekad sedi u ćošku i plače, ali se i igra, trči, mazi se i voli. Sara ga je odvela i na Denijev grob. Denijevo pismo je uramila i ono stoji u Sarinoj dnevnoj sobi. Ponekad ga Sara pročita Maksu...

Ako se i vi nađete u situaciji u kojoj se našao Danijel, ne napuštajte svog psa: odvedite ga sami u azil i recite mu zbogom kako treba. Neka vide da ga volite, čak i kada ga ostavljate. A ako radite u azilu, uvek proverite ogrlice, jer se u njima možda kriju priče koje sve objašnjavaju.

(Telegraf.rs/Facebook/Michael Dean Shelton/Thedodo)