Žilot, Volter i Vombl uginuli PRE MNOGO GODINA: "Dali bismo sve da ih opet vidimo", tvrde vlasnici

Tuga zbog smrti kućnog ljubimca može biti dugotrajna, baš kao i tuga zbog gubitka člana porodice, tvrde istraživanja, a studija, objavljena u akademskom časopisu PLOS One, obelodanila je da vlasnici pasa i mačaka koji žale za svojim ljubimcem mogu patiti od produženog poremećaja tugovanja (PGD). Produženi poremećaj tugovanja je mentalno stanje koje može trajati mesecima, pa čak i godinama, i često uključuje intenzivnu čežnju i tugu, kao i probleme u socijalizaciji i obavljanju svakodnevnih zadataka.

Da bi što vernije pokazali koliko vlasnici pate nakon gubitka svojih ljubimaca, istraživači su razgovarali sa troje vlasnika koji su govorili o svojim iskustvima tugovanja za uginulim kućnim ljubimcima. Zajednička svim vlasnicima je konstatacija da "nisu prestali da tuguju za svojim životinjama".

Preporučujemo

Zbog smrti mačka Žilota vlasnici kupili statuu mačke  

Kris Mejson i njegova supruga Mirej nikad nisu želeli da budu vlasnici kućnog ljubimca. Poreklom iz Vustera, sada sa prebivalištem u Karpentrasu u Francuskoj, par je vodio nomadski način života i često se selio, ali se 2017. godine pojavio Žilot, veliki stari riđi mačak iz komšiluka. Par se sprijateljio sa mačkom nakon što je njegov vlasnik odveden u starački dom. Žilot je rođen 2004. godine i do 2022. je ogluveo i oslepeo, ali se i dalje kretao i osećao mirise. Voleo je da pije vodu iz bazena i šapama je dodirivao vodu. Vlasnici su povremeno nakratko putovali, a mačak je ostajao u dvorištu gde ih je čekao.

Po povratku iz Velike Britanije, aprila 2024. godine, Kris i Mirej zatekli su na terasi beživotno Žilotovo telo i bili su pretužni što je uginuo sam. Komšija im je objasnio da je mačak tog jutra bio veoma slab. Ovaj par dugo je tugovao posle Žilotove smrti, čak i više nego za preminulim ljudima iz svoje porodice. Par je sahranio Žilota sa njegovim omiljenim ćebetom u drvenoj gajbi za voće, u dnu svoje bašte. Postavili su kamenje u obliku slova 'Ž' i kad god ih posete deca i unuci iz Velike Britanije, svi žele da odaju počast mačku i zastanu na nekoliko minuta ispred njegovog groba.

Par kaže da ih tuga zbog Žilota još drži, iako su to sada više sećanja nego suze. Oni su kupili antičku skulpturu mačke u prirodnoj veličini za baštu i postavili je na Žilotovo omiljeno mesto za sedenje. Kada nekud putuju, oni se obraćaju skulpturi kojoj kažu: "I dalje si glavni".

Sećanje na buldoga Voltera i njegov popodnevni ritual

Pol Kejn i njegova supruga zaljubili su se u francuskog buldoga Voltera od prvog trenutka kad su ga ugledali. Oni su ga udomili 2017. i živeli s njim u San Francisku, doživljavajući mnoge avanture. Vodili su ga na putovanja, planinarenja, u vožnju kolima i svi događaji koje su zajedno imali ostali su urezani u sećanje ovom paru. Kada su se preselili u Virdžiniju sa dvoje male dece, Volter je postao deo njihovog detinjstva. On je na svakoj slici na kojoj se deca igraju na tepihu, pored njih sa molećivim pogledom za vreme obroka, čekajući na stepenicama da siđu ujutru. Volter je bio jedinstven i ispunjavao je njihovu svakodnevicu smehom, ljubavlju i radošću. Bio je istovremeno pun energije i najlenjivija životinja, tvrdoglav, ali odan, pun ljubavi i oprezan.

Volter je iznenada uginuo u osmoj godini, jer se galopirajuća kancerogena mutacija razvila oko njegovog srca i naglo pukla. Kada je iznenada uginuo, porodica je bila slomljena. Jedva su shvatili da sa Volterom nešto nije u redu pre nego što ih je napustio. Odvezli su ga veterinaru, ali je uginuo u kolima. Polu koji ga je vozio laknulo je što porodica nije bila sa njim da to gleda, jer bi to bilo previše, posebno za decu.

Pol kaže da i dalje oplakuju gubitak Voltera. Čak i sada instinktivno gledaju u ugao dnevne sobe u kome je bio njegov krevet. Bole ih sećanja dok šetaju ulicama, trotoarima, kad pomisle na popodnevne rutine sa Volterom. Možda će svi u nekom momentu biti spremni za novog kućnog ljubimca, ali nijedan neće moći da zameni Voltera. Voleli bi da je Volter mogao večno da živi.

Mačak Vombl spasen iz odvoda u Teheranu

Džeraldin Blejk živela je u Teheranu krajem 70-ih godina 20. veka sa mužem kada im je komšija došao na vrata sa dva mala mačeta. Njihova braća i sestre bačeni su u odvod, a samo dva  mačeta su spasena, rekla je Džeraldin (75), koja živi u Vortingu, Zapadni Saseks. Par je uzeo oba mačeta, ali je samo jedno preživelo. Dali su mu ime Vombl. Njihov stan nalazio se na periferiji grada, gde su dugo šetali kroz voćnjake nara, dok je Vombl trčala istražujući i bezuspešno jureći divlje životinje.

Posle nekoliko godina, par se vratio u Veliku Britaniju, a Vombl je morala da provede šest meseci u karantinu. Vlasnici su je posećivali svake nedelje dok joj konačno nije bilo dozvoljeno da im se pridruži u Čizviku. Vombl je bila neverovatna, jer je mogla da prepozna zvuk motora njihovog auta i čekala ih je na pragu kada su se vraćali s posla. Volela je da ide u duge šetnje pored Temze s njima, čak ih je pratila u pabove i sedela ispod stola.

Vombl je uginula 1984. godine. Džeraldin i njen suprug nisu imali decu, a Vombl im je mnogo značila. Bili su veoma bliski sa njom, jer je bila posebna i drugačija. Prošlo je više od 40 godina otkako je uginula i kad god pogledaju njenu fotografiju na kaminu, oni požele da je mogla da živi večno.

"Dali bismo sve samo da je ponovo vidimo kako šeta baštenskim zidom", kažu vlasnici mačke Vombl.

(Telegraf.rs/Theguardian)