Pas koji ima posebnu ulogu u Danu mrtvih nekada je bio hrana konkvistadorima, ali i termofor vlasnicima

Svake godine 1. i 2. novembra, narod Meksika i njihova dijaspora slave Dan mrtvih (Día de los Muertos), praznik u kome se odaje počast duhovima preminulih voljenih osoba. Pokojnicima se prinose hrana i drugi pokloni, dok putuju četiri godine kroz devet napornih nivoa u Miktlanu (astečko podzemlje) ka poslednjem počivalištu, zajedno sa svojim vernim pratiocima, golokožim psima rase ksolo (ksoloickuintl).

Preporučujemo

Ksoloickuintl (kso-lo-ic-kuint-li), poznat i kao meksički golokoži pas, dugo je bio centralni lik u pričama o Danu mrtvih. Veruje se da ksolo, kako ga od milošte zovu, čuva ljude i u njihovim smrtnim životima i u zagrobnom životu. Zato su u davna vremena ksolosi često sahranjivani pored svojih vlasnika i zato se slave na Dan mrtvih.

Ksolosi – ljubimci korišćeni i kao termofori

Prema verovanjima, astečki bog Ksolotl stvorio je ovu rasu pasa od iste kosti života kao i njihove ljude, kako bi vodio njihove duše kroz Miktlan. Među ključnim odgovornostima ksola bila je pomoć vlasnicima da pređu opasnu reku Apanouakaluija: prema legendi, ljudi koji su loše postupali sa psima ostavljani su na cedilu.

U nekim slučajevima, psi su žrtvovani da bi se pridružili svojim preminulim vlasnicima, a arheolozi su pronalazili njihove kosti u majanskim grobnicama. Međutim, arheolozi su pronašli i keramičke verzije pasa simbolično sahranjenih sa ljudima, kako bi ih na sličan način sproveli kroz zagrobni život. Tokom Dana mrtvih, nije neuobičajeno videti članove porodice kako prave oltar i postavljaju fotografije, igračke, sveće i poslastice u čast ljubimca.

Privlačnost rase ksoloickuintl na ovom svetu je takođe dobro dokumentovana. Pošto su obično bez dlake (osim pramena na vrhu glave), ksolosi su emitovali toliko toplote da su Asteci verovali da poseduju sposobnost lečenja. Tako su ljudi, verujući da psi mogu da leče astmu, nesanicu, zubobolju i reumu, držali ljubimce blizu sebe kao žive termofore.

Popularnost ksolosa: od slikarstva do naziva fudbalskog kluba

U moderno doba, ljubitelji ksolosa čuvaju ovu rasu sa velikom ljubavlju. To su divni vitki psi, visine od 25 do 57 cm, sa životnim vekom od 13 do 18 godina. Umetnica Frida Kalo je u svoje slike unosila ksolose, tačnije svog omiljenog psa gospodina Ksototla. Takođe je pozirala pored svojih ksolosa u umetničkim delima koje je nacrtao njen suprug, muralista Dijego Rivera (on je čak otvorio prvu odgajivačnicu ksolosa 1925. godine). Decenijama kasnije, fanovi ksolosa pokazali su obnovljeno interesovanje za rasu putem Ksolo ekspedicije 1954. godine, tokom koje su pronašli samo 10 preostalih ksolosa širom Meksika i pokrenuli kampanju za njihovo predstavljanje i očuvanje.

Film Koko iz 2017. godine proslavio je ksolosa Dantea koji nije napuštao svog vlasnika Migela, koji je putovao svetom živih ljudi. U međuvremenu, meksički grad Tihuana otišao je toliko daleko da je po psu nazvao fudbalski klub. Ksolosi su postali takav statusni simbol u zemlji da su do 2017. godine ovi čistokrvni psi u Meksiko Sitiju koštali i do 5.000 dolara, pa ih je Američki kinološki klub zvanično priznao i sada se pojavljuju na izložbama Vestminsterskog kinološkog kluba.

Ksolosi kao rasa potiču iz perioda od pre 3.000 godina, čak je i Kolumbo komentarisao ljubav Asteka prema ovoj rasi. Nažalost, ksolosi su postali izvor hrane španskim konkvistadorima, što je dovelo do smanjenja njihove populacije. Danas je ksolo nacionalni pas Meksika, a 2020. godine je proglašen simbolom Meksiko Sitija. Nedavni izveštaji procenjuju da širom sveta ima manje od 30.000 ksolosa, što ih takođe čini izuzetnim.

(Telegraf.rs/Kinship)