Slike Donija i Boni su onakve kakav im je život: Mutne senke kriju najmračniju stranu nemara prema psima

Kako prolazi vreme i na društvene mreže stižu objave o novim slučajevima napuštenih životinja, stiče se utisak da njihovo zanemarivanje i zlostavljanje dobija novu, zloslutniju dimenziju. Nije to nešto što dosad nije postojalo, samo je bilo prikriveno, da se nikad ništa ne sazna. Ali istina je tu negde i zahvaljujući ljudima koji se bore za nju, objavljujemo priču koju žive psi Doni i Boni.

Na Instagram profilu njanjalo333 bez imalo ulepšavanja, bez lažne patetike i bespotrebnog uvijanja, osvanula je priča koju slobodno možemo nazvati horor realizmom. Većina njenih aktera slobodno se mogu nazvati junacima, a da li će priča imati srećan kraj, to nažalost ne zavisi od njih.

Preporučujemo

Doni i Boni su dva psa junaka od kojih su ostale samo senke. Iako su volonteri koji brinu o napuštenim životinjama dali sve od sebe da "razbiju" njihove lance, što su donekle uspeli, autor objave o Doniju i Boni želi da niko nikada ne vidi taj očaj koji je sagledao dok se borio za njih.

Doni i Boni nisu umeli da hodaju, jer su godinama, na pola metra lanca, učili da hodaju tako što su išli u krug.

Dva zatočenika bez kućice, dok sneg sipa i kiša pljušti, slušali su grmljavinu, pili prljavu vodu iz zarđale posude i jeli suv hleb od koga su se davili.

Dve pseće senke nasuprot kucama koje se sakriju kad grmi, trče u kuću kad padne kiša, peru im se šapice kad se isprljaju i jedu kvalitetnu i ukusnu hranu, a potom spavaju mirno u udobnom i toplom krevetu, njihovom ili našem.

Doni i Boni su imali pola metra lanca, prašinu, blato i zemlju pod sobom. Nisu imali gde da se sakriju kada grmi, pa su postali hrabri. Nisu imali gde da otrče kada pada kiša ili sneg, jer im je neko uzeo slobodu, pa su morali da se tresu i plaše. Oni kao da nisu naši i kao da će zauvek ostati ničiji. Oni su zaboravljeni.

Da li bi nekome išta značilo da fotografije Donija i Boni budu svetlije i da se na njima vide jasnije? O Doniju i Boni dosad je trebalo da se zna.

Boni je bila na lancu, na nju su naskakali svi mužjaci, a onda se kotila po zimi i gledala kako joj štenci umiru od gladi i ginu pod točkovima automobila.

Doni je bio plašljiv, nikada se nije upoznao sa toplim ljudskim dodirom, plašio se, tresao i pokušavao da se sakrije, ali nije imao gde.

Doni i Boni bili su zlostavljani u svakom smislu, pa i onom o kome se najčešće ćuti i ne veruje.

Izgleda da niko ne želi da se bavi takvim vlasnicima, jer oni urade to nešto, izbace ljubimce i nastave da žive kao da se ništa nije desilo.

Osim što su uništili životiće nemoćnih životinja koje su sami doveli u dom.

Od spasavanja Donija i Boni prošla je godina, a o muci koja se sa njima nastavlja znaju samo oni koji o njima brinu.

Ukoliko neko želi da pomogne, može se javiti autoru objave.

(Telegraf.rs)