Dušan provodi penzionerske dane u društvu retrivera Monike: "Kada me brine samoća, ona me tera da idem dalje"

Život za nas ponekad ima planove za koje nismo znali

Pas je čovekov najbolji prijatelj, izreka iza koje stoje mnogi koji su imali bar jednog u svom životu. On je tu kada se radujemo i kada tugujemo, sadrug koji ne traži puno a pruža mnogo. Pas će i svoj život dati za gospodara, veran i kada ljudi iznevere čoveka.

Takvog jednog psa ima i Apatinac Dušan Erić koji penzionerske dane provodi u društvu zlatnog retrivera po imenu Monika, prenosi Radio Dunav.

Preporučujemo

– Monika je divan pas koji je sa mnom već deset godina. Dobio sam je na poklon od jedne žene i mogu reći da se nisam pokajao zbog te odluke. Jako je pametna i pokazuje svoju ljubav. Kad izađem u grad uvek je sa mnom i nikad ne ide na povocu jer nema potrebe za tim. Dresirana je i naučila je da se kreće pored mene. Ako odem u prodavnicu ili banku, ona će čekati sve dok ne izađem, bez obzira koliko vremena tamo provedem. Druželjubiva je i dobra u kontaktu sa ljudima. Deca je jako vole i uživaju da je maze, znaju joj ime. Svi je poznaju - kaže Dušan Erić.

Nekadašnji vozač u preduzeću „Dunav“ dobio je Moniku pre odlaska u penziju, a danas mu ona ulepšava i upotpunjuje te dane. Dušan slika, pa je Monika najvernija publika, ali ipak, najviše vole da idu u šetnju. Apatinci ih čestom mogu sresti zajedno kako krstare ulicama grada, čovek i veran pas. Slika koja većinu nas oduševljava i ispunjava srećom. Onih drugih je, srećom manje.

– Monika ima urođeni instikt prema dobrim ljudima i psima. Nekako oseti kada neko ima loše namere ili je opasan i izbegava da priđe. Interesantno je da je psi lutalice ne napadaju. Nikada nismo imali neprijatne situacije sa njima. Meni je jako žao tih pasa zato što su ostavljeni na ulici. Ja volim pse pa mi je žao ovih o kojima niko ne brine i koji su prepušteni samo sebi. Leska, prethodnog psa, sam usvojio sa ulice. Ima među njima divnih pasa, samo su željni ljubavi i brige. Ima ljudi koji ne vole pse, ali ne obraćam pažnju na njih. Živim svoj život i puštam druge da žive - naglašava Erić.

Život za nas ponekad ima planove za koje nismo znali. Tako je i Dušanu. Decu podižemo da se osamostale i napuste roditeljsko gnezdo. Dušanov sin je odrastao, završio je Poljoprivredni fakultet i živi u Novom Sadu gde radi posao u struci. Nakon razvoda, Dušanu su dani samotniji nego dok je porodica bila na okupu, ali Monika uvek zna kako se oseća i ne dozvoljava mu da potone u loše raspoloženje.

– Psi imaju dušu, uveren sam u to. Prethodni pas je sa mnom bio 13 godina. Kad je uginuo dobio sam Moniku. Kada me zabrinu finansijske stvari ili samoća ili bilo kakvi problemi koje imam, kao i svi penzioneri, ona me tera da idem dalje. Kao da kaže: Hajde gazda, digni se, idemo dalje, nije to ništa -  priča Erić.

Prema njegovom iskustvu Monika je u zrelim godinama i ne zna koliko će još njihovo zajedničko druženje trajati, ali se oboje trude da im svaki dan bude dobar.

– Monika mi ispunjava vreme da ne budem sam i gledam da se brinem o njoj kako treba. Živim sam i ne kuvam sebi nego se hranim u restoranu Šaran, pa nemam u kući domaće hrane da joj dam, nego joj kupujem granule. Kupim ceo džak, pa kad potroši, kupim sledeći. Zlatni retriveri žive između 12-13 godina, a imaju lošu karakteristiku da imaju displaziju (slabljenje) kukova. I ona to ima od malena, zanosi kad hoda, pa sam zbog njene starosti odlučio da smanjim dužinu šetnji. Nekada smo hodali po šest i više kilometara, a sad oko dva do tri, da joj bude lakše. Mada, ona voli te naše šetnje. Kad kažem „Hajde“ ona odmah skoči vesela i spremna da krenemo - kaže Dušan Erić.

Monika možda nije svesna da njeno vreme polako prolazi, ali njen gazda jeste. Zato je čuva i pazi, a ona to zaslužuje. Želimo im još puno zajedničkih dana, da ih viđamo u šetnji pored Dunava, da uživaju u druženju i poštovanju koje postoji između čoveka i psa i koje razmeju svi koji vole životinje.

(Telegraf.rs)