Niko ne pita kako ste kad vam ugine pas: Zašto smrt kućnog ljubimca društvo ne priznaje kao pravi gubitak

Zbog čega smrt kućnog ljubimca neke ljude nimalo ne pogađa i oni jednostavno nemaju sluha ni strpljenja za vlasnike koji ostanu bez voljene životinje ? Smrt psa ili mačke vlasniku donosi bol, gorke suze i čudan osećaj stida koji u najvećem broju slučajeva moraju da potiskuju, uglavnom zbog nerazumevanja svoje okoline. Ali, odlazak kućnog ljubimca boli čak i godinama kasnije. Da li je to zato što ljubimci nisu komplikovani i lakše ih je voleti, pa je i lakše za njima tugovati? Ipak, stručnjaci tvrde da je tuga za kućnim ljubimcem komplikovana, jer je povezana sa svim drugim tugama u ljudskom iskustvu. Kad kućni ljubimac ugine, gotovo da nas izjeda krivica što plačemo zbog njega, jer možda nismo plakali toliko i tako otvoreno kada nam je preminuo neko blizak. Gubitak kućnog ljubimca u 99,8 posto slučajeva pokreće sećanje na sve naše gubitke: zato tu tugu osećamo tako intenzivno, a mnogo činilaca čine je još više nepodnošljivom i jakom.

Preporučujemo

Kućni ljubimci pružaju bezuslovnu ljubav kakvu retko dobijamo

Koliko god su ljudi potrebni jedni drugima, nisu savršeni: greše, nanose bol, a ponekad idu i dalje, ne shvatajući razmere štete koju prave. A kućni ljubimci? Oni nikada ne kažu ništa što bi nas nateralo da se probudimo usred noći i preispitamo svoje postupke i samovrednovanje. Oni ne osuđuju, ne izdaju, ne kritikuju. Pas vas neće pitati zašto ste nešto obukli, niti zbog čega ste nekome nešto rekli. To ne postoji, jer su naši odnosi sa ljubimcima najbliži čistoj ljubavi bez uslova, padova i podizanja, bez izvinjenja i napadanja. A kad to nestane, gubimo svoje bolje "ja" za kojim smo oduvek čeznuli i koje često nikad ne dobijemo u odnosima sa ljudima.

Kućni ljubimci žive sa nama tokom najranjivijih perioda naših života: zato toliko boli kad ga napuštaju. Tuga zbog gubitka ljubimca nije problem našeg mentalnog zdravlja, već slomljenog srca.

Očekuje se da vlasnik samo pređe preko činjenice da je izgubio ljubimca

Gubitak kućnog ljubimca je kao i svaka druga smrt koju doživimo: osećamo tugu i patnju, ali u društvenom smislu se ne ceni na isti način. Kad izgubimo člana porodice, dobijamo slobodne dane na poslu, rođaci i prijatelji nam pomažu u kućnim poslovima, ne ostavljaju nas da samujemo, dobijamo izjave saučešća... Ali, sve to izostaje kad ugine ljubimac, jer se u društvu ne upražnjavaju isti rituali.

Ako imate psa i on ugine, sutradan odlazite na posao kao da se ništa nije dogodilo: nema vremena ni mesta tugovanju, nema sahrane niti rituala koji pomažu ožalošćenima. Vlasnik mora da se pomiri sa odlaskom životinje i nastavlja da živi.

Smrt ljubimca često se ne tretira kao vrsta tuge

Veliki razlog zašto se ljudi stide pokazivanja tuge zbog gubitka kućnog ljubimca je taj što društvo taj događaj smatra manje važnim od drugih vrsta gubitaka. Vlasnici često izbegavaju da govore otvoreno o smrti svojih ljubimaca jer ih je pomalo stid ili ih društvo uslovljava da o tome misle kao o manje važnoj stvari.

Iako nemate životinju u domu, pokušajte da shvatite kako izgleda život sa njom i dani posle nje. Priključite se zajednicama na društvenim mrežama čiji su članovi vlasnici kućnih ljubimaca: iznenadićete se koliko ih ima. Ovi ljudi imaju mnogo toga da kažu, iako njihove emocije nisu preterano važne društvenoj zajednici kao one koje su usmerene na "bitnije stvari". Srca vlasnika preminulih mezimaca ostaju slomljena decenijama posle njihove smrti. Oni samo žele da kažu nešto o tome nekome ko bi ih saslušao, u svetu koji retko ostavlja prostor ovoj specifičnoj vrsti tuge.

Možda u tome i jeste izlaz: dopustite sebi da čujete ono što se čini nevažnim i osetite emocije koje su često uzvišenije nego što mislite.

(Telegraf.rs)