14 rasa pasa koje više ne postoje: Ovaj čupavac sa šiškama ima gene najrazmaženijeg ljubimca iz prošlosti

Mnogi ljubitelji pasa sa tugom doživljavaju nepobitnu stvarnost da mnoge rase nestaju tokom vekova. Očuvanje rasa nije uvek bilo prioritet, iako je postojala svest o problemu njihovog opstajanja. Pojedine rase smatraju se ranjivim, a njihov broj u svetu ukazuje na potencijalno izumiranje.

Razlog nestajanja pojedinih rasa nije uvek jasan, jer se neke rase jednostavno integrišu u druge, dok neke gube svoju namenu usled kulturnih promena. Ipak, ima rasa koje su nestale iz specifičnih razloga, pri čemu su se neke suočile sa neizbežnim padom populacije, a druge su zanemarene.

Preporučujemo

Istorija je retko bila na strani nekih rasa pa su se našle u nemilosti i nebrizi. Iako se njihovo nasleđe viđa kod modernih pasa, to su ipak psi koji više ne postoje. A evo i zbog čega, piše Cuteness.

1. Vodeni pas Svetog Jovana

Vodeni pas Svetog Jovana je nastao u Kanadi i smatra se pretkom njufaundlenda i labrador retrivera. Bio je poznat po mišićavoj građi i crnoj dlaci sa belim oznakama. Vodeni pas Svetog Jovana voleo je da pliva i pretpostavljalo se da je nastao od radnih pasa engleskog, irskog i portugalskog porekla iz 16. i 17. veka. Vodeni pas Sv. Jovana pomagao je ribarima u hvatanju ribe i lovio je ptice na kopnu. On je bio omiljeni ljubimac naroda Njufaundlenda, ali zbog intervencije vlade je pao u nemilost. U 19. veku, pokrajina se prebacila na uzgoj ovaca, a zbog neželjenog ponašanja psa prema sradima vlada je nametnula veliki porez vlasnicima kako bi ograničila broj pasa. U 20. veku ovi vodeni psi su dodatno zanemareni i veruje se da su poslednji vodeni psi Svetog Jovana par mužjaka koji su uginuli 80-ih godina 20. veka.

2. Pejsli terijer

Izumrli škotski pejsli terijer je bio veoma popularan i ličio je na skaj terijera, ali je imao kompaktnije telo i drugačiju dlaku. Dok su se drugi terijeri instinktivno hvatali u koštac sa štetočinama, pejsli je više bio razmažen, kao pratilac i pas za izložbe, pa je čak postao favorit sajmova nakon što ga je Kinološki savez priznao 1888. godine. Nažalost, njegova popularnost ostala je u senci izložbi gde je dobila beskoristan status. Šire interesovanje za ovog terijera se smanjilo i dovelo do njegovog izumiranja. S obzirom na prošlost i lozu ove lepe rase, postoje pretpostavke o njenom temperamentu. Verovatno je bio inteligentan, lak za obuku i odan svom vlasniku. Možda je imao nagon za plenom i simpatičan i povremeno tvrdoglav karakter. Veruje se da se geni pejsli terijera nalaze u jorkširskim i biver terijerima.

3. Engleski vodeni španijel

Vodeni španijeli su imali težak posao, ali su podlegli nezainteresovanosti ljubitelja, pa su od izumiranja pošteđeni još samo američki vodeni španijel, bojkin i irski vodeni španijel. Istorija engleskog vodenog španijela je donekle obavijena velom misterije, uzgajan je bez evidencije, bio je male do srednje veličine, raznih boja sa talasastom ili kovrdžavom grubom dlakom. U lovu je bio stidljiv i osetljiv na buku i brzo je postao nepoželjan u lovačkim krugovima. Iako je engleski vodeni španijel izumro početkom 19. veka, on živi u zlatnom retriveru i mnogim drugim rasama.

4. Havajski poi pas

Nekoliko prikaza havajskog poi psa sačuvano je na umetničkim slikama: bio je kratkodlaka rasa okruglog tela i kratkih nogu. Starosedeoci Havaja u njemu su imali ljubimca za decu, ali im je služio i kao hrana. Ova rasa je dobila ime po vegetarijanskoj namirnici - taro korenu poznatom pod imenom poi kojim je ovaj pas hranjen. Šezdesetih godina 20. veka direktor zoološkog vrta u Honolulu Džek L. Torp pokušao je da oživi rasu, ali nije preterano insistirao na tome. Navodno je havajski poi pas bio neinteligentan i težak za obuku, a patio je od gojaznosti i spljoštene glave zbog nasilne ishrane. Istrebljenje havajskog poi psa bilo je neizbežno zbog kulturnih promena starosedelaca Havaja.

5. Argentinski polarni pas

Argentinski polarni pas je primer rase čija se svrha pokazala problematičnom i neodrživom. Mešanac nekoliko rasa, uključujući sibirskog haskija, grenlandskog psa, aljaskog malamuta i mandžurskog špica, on je napravljen u Argentini kako bi poslužio vojsci na Antarktiku. Lako se gajio i brzo prihvatao zadatke, vukao je sanke i putovao na velike udaljenosti. Ipak, nije bio bez mane, a najčešći uzrok povreda bili su sukobi u čoporu. Protokol o zaštiti životne sredine u Ugovoru o Antarktiku (PEPAT) iz 1994. tražio je uklanjanje rase.

Argentinski polarni pas se potpuno navikao na hladne temperature, ali nije izdržao da bude u toplijim sredinama. Njegova agresija učinila ga je nepoželjnim za ljubimca, i sve to doprinelo je stagnaciji populacije i izumiranju.

6. Indijanski hare

Najtačniji opis indijanskog hare psa nalazi se u knjizi Ser Džona Ričardsona, koji je prvi zabeležio ovu neobičnu rasu među ropskim narodom Severne Kanade. U knjizi "Fauna Boreali-americana" iz 1829. godine, Ričardson opisuje njihovu bliskost sa kojotom: "Veličina indijanskog hare psa je manja u odnosu na prerijskog vuka [kojota], ali je veća od crvene američke lisice".

Nikada nećemo saznati da li je rasa bila pripitomljeni kojot ili potomak druge rase. To nisu bili kućni ljubimci u zatvorenom, jer su pomagali u vuči sanki i lovu, a umeli su i da se penju na drveće. Međutim, vreme nije bilo blagonaklono prema ovoj rasi: pretpostavlja se da je nestala zbog uvođenja vatrenog oružja i promene u načinu lova, a moguće je da se jednostavno stopila sa drugim psima i postala mešanac.

7. Šijen gris

Cenjeni lovački pas u Francuskoj tokom srednjeg veka bio je miljenik kraljevske porodice između 1200. i 1470. godine. O rasi se ne zna mnogo, posebno u pogledu njenog porekla. Opisi šijen grisa kažu da je to bio srednji do veliki pas, sa grubom dlakom pretežno sive boje sa crvenim, žutim ili belim mrljama. Razlog za izumiranje ove rase je u prestanku interesovanja kraljevskih porodica za nju. Monasi su takođe favorizovali ukrštanje šijen grisa sa drugim psima što je pokvarilo rasu. Naslednici gena šijen grisa su nemački ptičar i vajmarski ptičar.

8. Borbeni kordobski pas

Ime kordobskog borbenog psa trebalo bi da aludira na njegovu svrhu i ponašanje, jer je uzgajan za borbu. Opisan kao mešanac mastifa i buldoga, ovaj pas je bio zastrašujuće veliki. Njemu su sečene uši da se ne bi cepale u sukobima. Nastao tokom argentinskog kolonijalnog perioda (početak 16. veka), ovaj pas je bio potomak mešanaca koji su pokazivali agresivne tendencije. Takav temperament je doveo do poteškoća u uzgoju, jer su mužjaci i ženke bili skloniji borbi nego parenju. To takođe nisu bili kućni ljubimci i verovatno su držani u zatvorenim prostorima iz bezbednosnih razloga. Sa ekonomskim promenama i borbama pasa koje su postale ilegalne 1954. godine, došlo je do gubitka interesovanja za uzgoj ovog opasnog psa. Njegovi geni teku krvlju dogo argentina koji je ipak manje agresivne prirode od nasilnog pretka.

9. Toj buldog

Popularnost buldoga kao kućnog ljubimca u Britaniji dovela je do interesovanja za verziju manje veličine koja bi bila pogodnija za manje prostore i imala ulogu pratioca. U uzgoju ove rase je korišćen mops i terijer, pa su potomci popularni kao izložbeni psi i kućni ljubimci radničke klase u 19. veku. Promena životne lokacije dovela je do pada populacije ovih pasa u Britaniji, a rasa se polako integrisala sa drugim francuskim rasama sve dok nije potpuno nestala.

Toj buldog smatra se rodonačelnikom francuskog buldoga i spekuliše se da je možda pomogao u razvoju bostonskog terijera. Još postoje pokušaji da se stvore toj rase buldoga.

10. Hol govedar

Za izumiranje hals govedara odgovoran je njegov tvorac, australijski vlasnik ranča Tomas Hol ranih godina 19. veka. Ovaj pas je razvijan kao gonič i radni pas. Hol je ukrštao kolija sa dingosima kako bi stvorio svestranog radnog psa. Dokumentacija o ovoj rasi je minimalna. Hol govedar je bio veoma tražen, ali je posle smrti tvorca počeo da stagnira, jer je Hol odneo u grob tajnu uzgoja ovog psa. Hol govedar ipak je nastavio da živi u vrednom australijskom stočarskom psu.

11. Velški brđanin

Malo se zna o poreklu velškog brđana, ali se spekuliše da se razvijao u izolaciji bez ljudske intervencije. Veruje se da je bio brz i neustrašiv, visok i vitak sa žilavom dlakom različitih boja. Poslednji velški brđanin bila je ženka Džes, koja je uginula 1990. godine, a sterilisao ju je vlasnik koji nije bio svestan retkosti ovog psa.

12. Dalbo pas

Dalbo je bila džinovska rasa koja je štitila stoku i porodicu. Postoji nekoliko fotografija dalboa, uključujući i jednu na kojoj je pas po imenu Bela. On je smatran poslednjim primerkom rase. Dalbo je bio istaknut u regionima Švedske i Norveške do ranog 19. veka, a nestajao je zbog mnogih kulturnih i ekonomskih promena. Njegova veličina bila je nepraktična za držanje, a izbijanje besnila 1854. godine uništilo je rasu. Glad koja je zavladala u Švedskoj dokusurila je dalboa.

13. Bulenbejser ili nemački buldog

Prvo pominjanje bulenbejsera - nemačkog buldoga - datira iz 370. godine nove ere, kada su ovi psi zabeleženi među Asircima u njihovoj migraciji iz Azije u Evropu. Ovi psi su bili neophodni putujućim imigrantima kako bi ih zaštitili i obezbedili hranu svojim lovačkim sposobnostima. Bulenbejser je bio zaštitnik nemačkog naroda, a zatim i stalni pratilac u lovu, a u Rimskom carstvu je bio borac i potom radni farmerski pas.

Poteškoće zbog velike količine hrane i smanjenje poljoprivrednog zemljišta uticalo je na nestajanje rase, pa su ljudi počeli da favorizuju manje pse, poput brabantera. Moderni bokser nosi gene bulenbejsera, a nemačka doga ima oko 50 posto gena ovog velikog psa.

14. Abisinski peščani terijer (afrički pas bez dlake)

Pas poreklom iz Etiopije (Abisinije), poznat je i kao afrički pas bez dlake. Ovaj srednje veliki pas imao je dlaku samo na čuperku na vrhu glave. Smatrahn je poludivljim psom koji je više pratio ljude nego što im je pomagao. Veruje se da je abisinski peščani terijer korišćen za razvoj drugih rasa bez dlake, a među njima je kineski ćubasti pas. Takođe postoji verovanje da ovaj pas nije izumro.

(Telegraf.rs)