Ne traži pažnju, ne govori, nenametljiv je i neodoljivo mekan: Kunić, najnežniji dečiji psihoterapeut

Dok moderna psihologija traga za nežnim i efikasnim pristupima u radu sa anksioznom decom, sve više pažnje privlače krzneni terapeuti sa dugim ušima. Kunići – tihi, blagi i senzitivni – nisu samo kućni ljubimci, već i moćni emocionalni posrednici koji pomažu detetu da razume, izrazi i prevaziđe svoja osećanja.

U detinjstvu, anksioznost može imati bezbroj lica: stidljivost u grupi, noćne more, izbegavanje škole, tikove, tišinu ili iznenadne ispade besa. I dok je odraslima često dostupna verbalna terapija, deca se neretko zatvaraju u sebe. Upravo tu nastupa jedno nežno, neinvazivno biće koje ne zahteva reči – kunić.

Kunići su idealni za emocionalno osetljiviju decu

Za razliku od pasa ili mačaka, kunići ne ulaze u prostor sa zahtevom da ih primetimo. Njihovo prisustvo je tiho, meko i nenametljivo, što ih čini idealnim saputnicima za decu sa pojačanom emocionalnom osetljivošću. Njihova telesna toplina i ritmično disanje pružaju smirujući efekat, dok nežno krzno i mali pokreti stimulišu senzornu integraciju, ali bez preopterećenja. Ove osobine su ključne za decu sa anksioznošću, poremećajima senzorne obrade, autizmom, pa čak i posttraumatskim iskustvima. Kunići ne procenjuju, ne zahtevaju, ne nadmeću se za pažnju – oni su jednostavno tu, prisutni, spremni da budu ogledalo detetove emocije.

Jedna od najozbiljnijih studija o ovoj temi objavljena je 2022. godine u časopisu Contemporary Clinical Trials Communications. Istraživači su pratili 33 deteta uzrasta 5–7 godina, od kojih je polovina učestvovala u osmonedeljnoj terapiji sa kunićima.

Deca su imala po 90 minuta nedeljno strukturiranog kontakta sa životinjom, uz prisustvo terapeuta. Rezultati su bili upečatljivi: prosečni rezultat na standardizovanoj skali dečje anksioznosti (SCAS) smanjen je za čak 17 poena (sa 59,35 na 42,18) kod dece koja su učestvovala u terapiji. Najveći napredak uočen je u smanjenju socijalne anksioznosti, neprestane brige i specifičnih fobija. Štaviše, efekti su se održali i tri nedelje nakon završetka programa, što sugeriše dublji emocionalni učinak.

Prisustvo kunića pokreće nekoliko paralelnih procesa u detetovom psihičkom i neurobiološkom sistemu. Kontakt sa životinjom dovodi do lučenja oksitocina, hormona emocionalne povezanosti, što automatski snižava nivoe kortizola, hormona stresa. Istovremeno se pažnja deteta preusmerava sa unutrašnjih briga na spoljašnje stiimulanse, kao što su nežni pokreti i ponašanje životinje. Na taj način spontano se razvijaju veštine prisutnosti i samoregulacije.

Kunići daju osećaj sigurnosti. poverenja i prijateljstva

Kunići, zahvaljujući svojoj nežnoj prirodi, podstiču dete da izrazi emocije bez straha od osude. U tišini tog kontakta razvija se poverenje i postepeno otvara prostor za emocionalnu ekspresiju. Dete uči kako da pristupi drugom biću s nežnošću, kako da sačeka odgovor i kako da prati nečiji ritam – što su temeljne veštine za izgradnju empatije i emocionalne zrelosti.

Za roditelje koji razmatraju da uvedu kunića u svakodnevicu deteta, najvažnije je razumevanje da ovde nije reč o "čudotvornom" ljubimcu, već o procesu građenja poverenja i rutine. Kunić nije igračka. On je tihi saputnik kojem je potrebna briga, prostor, nežnost i posvećenost. Roditelji mogu uključiti decu u hranjenje, češljanje i čišćenje prostora. Takve zajedničke aktivnosti razvijaju osećaj odgovornosti, ali i sigurnosti – dete uči da njegovo prisustvo ima efekat, da može da učini nešto dobro. Kroz svakodnevne, predvidive rituale, dete stiče osećaj kontrole nad delićem sveta, što je od suštinske važnosti za prevazilaženje anksioznosti.

Nisu sva deca idealni kandidati za ovakvu vrstu interakcije. Deca koja su hiperaktivna, impulsivna ili imaju izražene probleme sa samoregulacijom mogu nenamerno povrediti životinju. U takvim slučajevima, kontakt sa kunićem se mora odvijati isključivo pod nadzorom odraslih i uz pažljivo strukturisane aktivnosti. Takođe, pojedine rase kunića zahtevaju više prostora i svakodnevnu negu, pa je neophodno da roditelji budu realni u proceni svojih kapaciteta i mogućnosti.

Kunići nisu zamena za psihoterapiju. Oni su njen most. Njihova tišina je prostor u kojem dete može da se čuje. Njihova toplina je prvi oblik sigurnosti koji dolazi bez reči. U vremenu u kojem je dečja psiha sve ranjivija, možda nam baš ove male, krznene životinje pokazuju kako se snaga krije u nežnosti, a izlečenje u prisustvu.

(Telegraf.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ljubimci Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.