Njeno drugo ime je "cigla umotana u svilu": Vlasnici burmanske mačke kažu da njena sreća zavisi samo od OVOGA

Teško je odoleti lepoti kakvu ima burmanska mačka: inteligentna, razigrana mala "dinamit" mačka, neverovatno društvena sa ljudima, maca koja brzo nauči interaktivne igre poput donošenja ili lova i veoma je sposobna da čak i one koji nisu ljubitelji mačaka natera da zavole ovu rasu čiji karakter podseća na psa i baca na kolena pogledom ogromnih, izražajnih očiju.

Burmanska mačka, visoka 23 do 33 cm i teška 3,6 do 7 kg, ima životni vek od 10 do 17 godina. Dobro se slaže sa mačkama, decom, psima, porodicom i starijim osobama kojima je veoma privržena. Visokointeligentna burmanska mačka ima kratku dlaku u bojama od plave/sive, čokoladne/smeđe/samurovine, lavanda/srebrne i jorgovana, laka je za negu i dobar je izbor vlasnika početnika, veoma verna i nikad se ne buni kad je neko podigne u zagrljaj.

Izgled i temperament burmanske mačke

Postoje dva tipa burmanske mačke: evropska (tradicionalna) i američka (savremena). Iako potiču iz iste porodice i većina registara mačaka ih ne smatra genetski različitim rasama, ipak postoje jasne razlike između američke burmanske mačke i evropske burmanske mačke. Evropska (ponekad nazvana „tradicionalna“) burmanska mačka je vitkija, sa glavom klinastog oblika, malim, šiljatim ušima i očima u obliku badema. Američka (ili „savremena“) burmanska mačka primetno je zdepastija, ima širu glavu, uši su malo šire u osnovi od evropske, a oči su mnogo okruglije i izražajnije.

Bez obzira na standard, sve burmanske mačke imaju kratkodlako, svilenkasto krzno, tradicionalno u jednoj boji. Prvobitno su sve burmanske mačke bile u boji samurovine, ali tokom sredine 20. veka pojavile su se burmanke žućkaste, plave i lila dlake. Trenutno, britanski standard priznaje jednobojnu smeđu, čokoladnu, plavu, lila, crvenu i krem boju, kao i šaru kornjačinog oklopa na bazi smeđe, čokoladne, plave ili lila boje, dok standard Udruženja ljubitelja mačaka (CFA) i dalje priznaje burmanske mačke samo u jednobojnoj samurovina, plavoj, šampanj (čokoladnoj) i platinastoj (jorgovan) boji.

Burmanske mačke vole ljude, društvene su i veoma razigrane, po ponašanju su slične psima i uživaju u prisnosti sa vlasnicima na koje se "lepe kao čičak". Kao takve, burmanske mačke ne vole izolaciju i samoću kao mačke drugih rasa i pokazuju stresno ponašanje poput gotovo agresivnog lizanja. Burmanke su veoma pametne i vole da vide da ih vlasnici pomno prate, a uživaju i u izložbama mačaka gde su uvek u centru pažnje i vole da nastupaju pred publikom. Potencijalni vlasnici burmanke treba da znaju da ona nije tiha: baš kao i njen predak sijamska mačka, i burmanka će biti presrećna ako bude mogla da nekome "ispriča" kako joj prolazi dan i šta voli, a šta joj smeta, što će činiti mekšim, manje intenzivnim glasom.

Životne potrebe, nega i zdravlje burmanske mačke 

Bez obzira na to da li se burmanka igra ili samo sedi na kauču, najveći faktor njene sreće je blizina vlasnika. Burmanka se brzo vezuje za ljude i želi da bude tamo gde je njena porodica. Ako vam je naručje prazno, ona će ga brzo popuniti, iako najviše voli da spava na toplim, uzdignutim mestima, pa je drvo za mačke obavezan rekvizit u kući.

Istraživanja pokazuju da su burmanke sa šarom dlake razigranije i vole da love plen. Igračke koje imitiraju miševe i ptice ova maca će obožavati, kao i sunčanje pored prozora, gde će sedeti i "razgovarati" sa pticama i životinjama koje prolaze. Birmanku ne treba puštati napolje, ali ako prihvati am ili povodac, može se prošetati u prirodi.

Kratka dlaka i slabo linjanje čine burmansku mačku lakom za negu. Četkanje i kupanje gotovo da nisu potrebni, osim malo češljanja tokom tradicionalnih sezona linjanja u proleće i jesen. Povremene kontrole kod veterinara su poželjne, iako je birmanka zdrava rasa koju povremeno pogađaju stanja koja ponekad muče sve mačke na svetu. Burmanke imaju povećan rizik od dijabetes melitusa i mogu biti podložne sindromu orofacijalnog bola, kao i genetskoj hipokalemiji (stanje povezano sa niskim nivoom kalijuma u krvi).

Burmanke su nedavno počele da se ukrštaju sa bombajskim i tonkinškim mačkama u nastojanju da se poveća genetska raznolikost burmanske rase. Studija iz 2008. godine otkrila je da je američka burmanska mačka jedna od najmanje genetski raznovrsnih rasa na svetu, a 2012. godine Savet za burmanske rase izjavio je da „odgajivači prijavljuju manje izdržljiva legla, odrasle mačke sitnijeg rasta, manja legla i probleme sa imunološkim sistemom, što ukazuje na probleme sa ukrštanjem u srodstvu.

A to ne bi smelo da postoji.

Istorija burmanske mačke

Burmanska mačka kakvu danas poznajemo može se pratiti do smeđe ženke po imenu Vong Mau koja je uvezena u San Francisko iz Burme 1930. godine. Vong Mau ukrštena je sa Taj Mauom, sijamskom mačkom sa fil point linijom, a zatim sa mužjacima tog legla, i burmanska rasa je počela da se razvija. CFA je priznala rasu 1936. godine, ali je suspendovala priznanje rase 1946. godine zbog opsežnog ukrštanja sa sijamskim mačkama u nastojanju da se poveća broj jedinki rase. Nakon što su odgajivači prijavili tri uzastopne generacije čistih burmanskih legla, priznanje rase je vraćeno 1954. godine.

U međuvremenu, evropska burmanska mačka je razvijana 40-ih godina prošlog veka, ukrštanjem tonkinških, sijamskih i nekoliko američkih burmanskih mačaka.

Zahvaljujući snažnoj građi, burmanske mačke deluju teže nego što izgledaju, zbog čega ih opisuju kao „cigle umotane u svilu“. Preci burmanki živeli su na Tajlandu, gde su držani u manastirima.

(Telegraf.rs/Dailypaws)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Ljubimci Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.