Jurio rakuna, ostao u drvetu 20 godina: Pas Staki pronađen mumificiran u šupljem stablu u Džordžiji
Pas-mumija pronađen je u stablu drveta gde je bio 20 godina nakon što se zaglavio dok je "jurio rakuna". Lovačkog psa, koji je prikladno nazvan Staki (Zaglavljen), u šupljem drvetu visine 8, 5 m otkrile su drvoseče koje su sekle drveće hrasta i kestena u Džordžiji, SAD, 1980. godine.
Priča počinje onog momenta kada je grupa drvoseča iz korporacije Džordžija Kraft odsekla vrh kestena, a potom i celo stablo i u njemu pronašla mumificiranog psa. U podnožju stabla se nalazio mumificirani smeđe-beli lovački pas koji je, kako tvrde stručnjaci, u drvetu proveo više od dve decenije. Od njega su ostali osušeni, mumificirani ostaci, a poza pronađenog psa je zapanjujuća, u pogledu na to kako je izgledalo poslednjih nekoliko minuta njegovog života, prenosi Archmdmag. Novi Stakijev dom nalazi se u Muzeju sveta južne šume u Vejkrosu u Džordžiji, gde je mumificiran pas izložen kao turistička atrakcija.
Vlasnica muzeja Berta Sju Dikson ispričala je da je sve počelo daleke 1960. godine, kada se ovaj pas uvukao u rupu na dnu drveta i pokušao da se popne uz unutrašnjost stabla, visokog 8.5 metara. Reč je o lovačkom psu, pa se pretpostavlja da je jurio neku životinju. Međutim, kako je nastavio da se penje, prolaz je postajao sve uži dok se pas nije zaglavio.
Drvoseče su ga pronašle 20 godina kasnije, dok su sekle šuplje stablo: srećom, primetile su ga na vreme i umesto da sve pretvore u piljevinu, odlučili su da psa, drvo i sve što su pronašli poklone Južnom šumskom svetu.
Pas je nazvan Staki i postao je glavna muzejska atrakcija: svakodnevno ga obilaze i posmatraju turisti kroz staklenu vitrinu u kojoj je smešten.
Kako je Staki tako dugo ostao očuvan? Kako tvrdi Kristina Kilgrov, biološki antropolog sa Univerziteta Zapadne Floride, unutrašnjost drveta je "obavila" posao.
Posle smrti životinja i ljudi, mikroorganizmi u crevima "preuzimaju" telo, a kako telo počinje da se raspada, bakterije, gljive, insekti i druge životinje dolaze da jedu ostatke. Međutim, Stakiju se ništa od toga nije desilo. Tanini koji se prirodno nalaze u stablima hrasta-kestena delovali su na psa kao sredstva za sušenje, apsorbujući vlagu i isušujući njegovo telo. Bez vlage nema mikrobne aktivnosti što efikasno zaustavlja proces raspadanja tela. Ispostavilo se da je vazduh koji ide nagore kroz šuplje drvo i imao ulogu odžaka takođe dao veliki doprinos očivanju Stakijevog tela. Zbog oblika i veličine drveta, vazduh koji je išao gore i kroz njega otežavao je životinjama da otkriju miris uginulog psa.
Dakle, sve što je moglo da pojede Stakijeve ostatke nije saznalo da je pas u drvetu. Iako Staki nije uspeo da se izbavi iz drveta, uspeo je da pobegne od procesa propadanja.
U svom šokantnom, okamenjenom stanju, pas i njegova očajnička borba da preživi zauvek će ostati deo istorije.
(Telegraf.rs)